Кад систем одлучи да мења ствари које очигледно дају резултате, често не стаје на једној промени. Понекад се мењају правила, понекад људи, а понекад и симболи. И зато остаје питање колико ће дуго и та судница остати подсећање на идеју правосуђа у какво је Ђовани Фалконе веровао

Постоји извесна симболика у томе што је завршну реч, почетком априла, у једном од најсложенијих предмета организованог криминала требало да изговорим у судници која носи име Ђовани Фалконе, у згради Специјалног суда у Београду, у Устаничкој 29.

Фалконе је био симбол правосуђа које верује у рад, доказе и резултате. Његова борба против мафије показала је да се организовани криминал разоткрива стрпљивим и упорним радом институција, често далеко од очију јавности.

У тој судници требало је да изговорим завршну реч у поступку против Слободана Костовског и других окривљених. Према оптужници, ради се о организованој криминалној групи којој се ставља на терет шверц око 2,5 тона кокаина. Значај тог предмета није само у количини наркотика, већ и у чињеници да је реч о првој „живој“ заплени таквих размера после готово десет година у Републици Србији. Посебан значај има и то што се и наводни организатор и припадници групе налазе пред домаћим судом. Кокаин је, према наводима оптужнице, кренуо из Бразила. Брод је заустављен на Атлантику, у међународној операцији више држава.

Иронија је у томе што је разбијање те пошиљке и планирање читаве операције вођено из једне канцеларије на Вождовцу, где се налази седиште Јавног тужилаштва за организовани криминал и где сам последње четири године радила на предметима организованог криминала.

Име Слободана Костовског годинама се помиње у криминалним круговима региона и света, а у јавности је познато и његово дугогодишње пријатељство са Жељком Ражнатовићем Арканом. Познато је и да је у Бразилу био осуђен на дугогодишњу казну затвора због кривичних дела у вези са наркотицима, одакле је, према доступним информацијама, побегао.

Питање које превазилази поступак

Зато у овом предмету остаје и једно шире питање које превазилази сам поступак: како је могуће да особа са таквом прошлошћу годинама путује и прелази границе док се, према наводима оптужнице, организују комплексне међународне пошиљке наркотика. Одговор на то питање, као и на сва друга, треба да да судски поступак.

Парадокс је, међутим, у томе што завршну реч у том предмету ипак нећу изговорити ја. Прочитаће је неко други. Не зато што предмет није мој и не зато што на њему нисам радила. Напротив. У том предмету сам водила предистрагу, координирала међународну сарадњу, руководила истрагом и заступала оптужницу током суђења. Завршну реч сам, упркос свему, написала. Сматрала сам да је то професионално исправно, јер предмет који сте водили до те фазе поступка заслужује да буде завршен на начин који одговара уложеном раду и доказима прикупљеним током поступка. Али ту завршну реч неће изговорити тужилац који је предмет водио. Изговориће је тужилац чије ће име стајати на пресуди. А у тужилачкој пракси често управо то име, име тужиоца који је изговорио завршну реч, остаје везано за пресуду, за резултат и за професионални напредак. Не име онога ко је предмет започео, водио и изнео до завршне фазе поступка. Разлог је једноставан. У међувремену је одлучено да више не радим у Јавном тужилаштву за организовани криминал.

Ако постоје предмети који су довели до највећих заплена, међународних пресуда и стандарда које на основу ваших предмета користе европски судови, зашто се нешто што очигледно функционише мора мењати и ко то мења

На једној од последњих седница Високог савета тужилаштва на којој се одлучивало о мом поновном упућивању у Јавно тужилаштво за организовани криминал у складу са тзв. Мрдићевим законима, наведено је да немам довољан број окривљених у својим предметима. То је занимљив критеријум, јер се снага организованих криминалних група не мери увек бројем лица на оптуженичкој клупи. Понекад се мери и количином новца који кроз њих пролази. Колеге које раде финансијске истраге у Јавном тужилаштву за организовани криминал често умеју да кажу да се у предметима које сам водила појављују и највећи финансијски токови. То, заправо, говори о нечему другом, о јачини криминалних структура које су ти предмети обухватали. Ако се, међутим, гледа само количина заплењене дроге, колеге често истичу да сам у различитим предметима радила три заплене које се данас сматрају највећим у пракси домаћег правосуђа.

Пре свих, највећу домаћу заплену у предмету Коњух. У том предмету заплењено је око пет тона марихуане. Та дрога је, према утврђеним чињеницама, већ прешла најмање две државне границе, македонску и српску. Финансијске токове тог предмета тек треба у потпуности расветлити. Сада ће то радити неко други, осим ако и то систему није засметало.

Други предмет односи се на такозвани Балкански картел, једну од највећих међународних заплена у којима је учествовало и наше тужилаштво. Преко седам тона кокаина заплењено је у овом случају.

Трећи је управо предмет против Слободана Костовског. Ради се, као што је већ истакнуто, о највећој „живој“ заплени, у којој се готово две и по тоне кокаина налазе у поступку пред домаћим судом.

Према оцени система, немам резултате

У једном другом предмету, против организоване криминалне групе од око двадесет лица, хапшења су спроведена у мају 2023. године истовремено у више европских држава. Радило се о лицима чије су активности, између осталог, биле повезане и са великим грађевинским пословима у Београду. Да ли је то била случајност или не, не могу да тврдим, али тих недеља се говорило да је на појединим градилиштима градња стала на готово два месеца.

Можда је то био само утисак, а можда и показатељ колики је био стварни обим њиховог деловања. Годину дана раније, 2022. године, тек пошто сам упућена у Јавно тужилаштво за организовани криминал, лишен је слободе и део организоване криминалне група Николе Вушовића, познатог као „Џони са Врачара“. У том предмету хапшења сам спровела уз сарадњу са две европске државе. Сви наши држављани који су се налазили у иностранству тамо су лишени слободе и осуђени на високе казне затвора, што није својствено судској пракси тих земаља. Када сам колеге из тих држава питала због чега су казне биле тако високе, добила сам занимљив одговор. Рекли су да је стандард доказивања и казнене политике у тим поступцима у великој мери био заснован на пресудама које су настале на основу споразума са окривљенима закљученим у Србији у вези са тим предметом. Другим речима, стандард који су касније користили европски судови проистекао је из споразума о признању кривице који су након преговора које сам водила као јавни тужилац за организовани криминал, закључени пред нашим судом. Дакле, пресуде засноване на тим споразумима поставиле су оквир доказивања и правне квалификације који је касније коришћен и у поступцима пред европским судовима.

Колеге које раде финансијске истраге у Јавном тужилаштву за организовани криминал често умеју да кажу да се у предметима које сам водила појављују и највећи финансијски токови. То говори о јачини тих криминалних структура. Истичу и да сам радила три заплене које се данас сматрају највећим у пракси домаћег правосуђа

Подаци из телефона једног од окривљених из тог предмета, које сам лично анализирала са својим двема сарадницама у већ поменутој канцеларији с почетка текста, касније су анализирани и у другим европским државама. Из те анализе произашло је више поступака за прање новца широм Европе.

Недавно ме је колегиница из Белгије обавестила о једном таквом поступку који је покренут управо на основу података из тог телефона.

У европским предметима то се назива међународном сарадњом. У Србији се то, изгледа, не зове резултат, јер према оцени система, немам резултате.

Можда је довољно поменути и то да се у наредних месец дана не очекују пресуде само у предмету против Слободана Костовског, већ и у још једном предмету на којем сам радила. У поступцима против организованог криминала, нарочито оног транснационалног, докази ретко када остају унутар једне државе, они се прикупљају кроз међународну сарадњу, прелазе границе као и криминал који се њима доказује. Када такви предмети дођу до фазе пресуђења, то је обично знак да је посао који им је претходио урађен темељно и како треба.

Који су заправо критеријуми?

Зато остаје једно једноставно питање – који су заправо критеријуми? Да ли је критеријум број окривљених, количина заплењеног кокаина, одузете марихуане или финансијских средстава. Само претресом једне куће из једног од мојих предмета, одузето је три милиона евра. Ако то нису напред побројани критеријуми, да ли су то међународне пресуде којима сте допринели, стандарди из ваших поступака које касније користе европски судови или је критеријум нешто друго – чињеница да ће се последња реч у предмету који сте водили ипак чути, само не вашим гласом и да ће на пресуди стајати неко друго име.

Оно што је можда још важније јесте да ово није питање само једног предмета или једног тужиоца. У сложеним предметима организованог криминала оваква ситуација, услед стихијске промене закона, може се догодити свакоме ко у тим предметима поступа. Зато остаје још једно питање. Ако систем даје резултате, ако постоје предмети који су довели до највећих заплена, међународних пресуда и стандарда које на основу ваших предмета користе европски судови, зашто се нешто што очигледно функционише мора мењати и ко то мења.

Можда ће одговор на то питање једног дана дати систем који је донео и тзв. Мрдићеве законе и у којем још увек постоји судница у Устаничкој 29, названа по судији Фалконеу. Али искуство нас учи и нешто друго. Када систем одлучи да мења ствари које очигледно дају резултате, често не стаје на једној промени. Понекад се мењају правила, понекад људи, а понекад и симболи. И зато остаје питање колико ће дуго и та судница остати подсећање на идеју правосуђа у какво је Фалконе веровао.

Јер Ђовани Фалконе је веровао у нешто много једноставније: да се резултати у борби против организованог криминала препознају по ономе што је урађено, а не по томе ко је на крају изговорио завршну реч. У нашем систему, изгледа, резултат није оно што сте урадили, већ оно што је неко други стигао да изговори на крају.

Ирена Бјелош, јавна тужитељка

Извор: Радар