Pre nekoliko dana je umro Pol Morisi, andergraund umetnik, reditelj, Vorholov sledbenik. Njegova smrt me je podsetila na njegov dolazak u Beograd, na Autorski, davne i mračne 1998.
Šta je njujorški čudak tražio u Beogradu u to vreme, kada niko nije želeo da dođe u tu izolovanu zemlju I taj zaboravljeni grad?
Da li je osetio da se tu dešava neka autentična umetnička zavera, da neki zanesenjaci i entuzijasti u najgorem i najstrašnijem vremenu imaju potrebu da slave umetnost, jedinstvenu i vanvremensku, intimnu i sa stavom.
Da rade nešto što je blisko suštini umetnosti, naivno, ali hrabro i bez kompromisa.
Da li je naslutio da se u tom isprljanom i samouništenom gradu dešava tihi bunt, otpor vremenu u kome ti ljudi žive, neki ludački krik iz dubokog mraka?
Da li mu se učinilo da u Sohou, Kineskoj četvrti ili Ist vilidžu nema više te detinje potrebe za filmom, da bioskopi nisu više bekstvo od stvarnosti, da umetnost više nije lek.
Da li je došao u zaboravljeni grad po svoju porciju zaboravljene energije, bunta i iracionalnosti?
Ne znam, možda mu je samo bilo dosadno u njegovom njujorškom stanu i možda je samo želeo da vidi nešto njemu daleko i egzotično.
A možda je samo za nas taj festival bio velika zavera, umetnička i egzistencijalna, bekstvo od stvarnosti, kiseonik, zanos, neposlušnost.
Možda je to samo bio doživljaj nas koji smo se osećali obeshrabreno i bespomoćno, ostavljeno, odbačeno i poniženo, u izolovanoj zemlji i zaboravljenom gradu.
Sećam se dobro prvog festivala, bio sam student režije, sećam se ljudi u zimskim jaknama koji se guraju pored furune u ledenoj sali Dvorane kulturnog centra.
Sećam se i filma “Egzotika”, Atoma Egojana, taj film je bio za mene nešto drugačije.
Teskoban i autodestruktivan, baš onakav kako smo se svi tada osećali.
Sećam se Voje, Srđanovog tate i direktora festivala kako nam je u hodniku ispred bioskopa pričao kako je švercovao kopije filmova preko granice i kako nijedan distributer nije želeo da mu pošalje film, u zemlju koja je pod sankcijama i kako je pravio lažne papire i kako su ti distributeri morali da izmišljaju i lažu da film putuje u neku drugu zemlju i kako su kopije dolazile u Mađarsku ili Bugarsku.
I onda je neki vozač išao po njih, poznavao je neke ljude na granici, a umeo i je i da potplati, ako treba, i krijumčario je kopije filmova i donosio ih u bioskop.
Neki filmovi su stizali u poslednjem trenutku, neki su kasnili, pa su se menjali termini projekcija, ali to nije bilo važno, niko od nas nije imao ništa pametnije i smislenije da radi, nego da čeka da vidi šta dolazi iz tog sveta od koga smo se samoizolovali i udaljili.
A cela priča o vozaču koji donosi kopije je zvučala kao film koji sam želeo da vidim, sa tim harizmatičnim glavnim glumcem, koji mi je izgledao kao pravi antijunak iz filmova jugoslovenskog crnog talasa, namazan i zaprljan, lukav i prepreden, ali u službi nečega iracionalnog i lepog.
Junak koji u mraku devedestih potplaćuje carinike i švercuje filmove, ne benzin, ne cigarete, ne drogu, nego filmove.
Kako to lepo zvuči.
A možda je sve ovo o čemu pišem samo nepotrebna romantizacija.
Možda je festival bio samo jedan pogled u svet, u neki normalan i običan svet.
U svet koji nam je tada nedostajao.
Drugačiji svet, toliko drugačiji od onoga u kome smo tada živeli.
Festival je i danas drugačiji, jer da nije drugačiji, za jubilej, trideseto izdanje bi se pravila neka prigodna monografija ili dokumentarni film o prošlosti festivala.
Ali, za razliku od onoga što je očekivano ili što bi trebalo da bude, proslava rođendana festivala i to okruglog biće obeležena kratkim igranim filmom „Pogled u svet“, pobednika festivala Marka Đorđevića.
Film o prijateljstvu jednog neobičnog obućara i njegovog druga, maštovitog i zanimljivog dečaka.
I u filmu, taj neobični obućar hoda tako što pravi velike, džinovske korake, negde hrli trapavo i smešno, ali odvažno i rešeno, ka nekom svom cilju.
Tako je i festival u ovih dvadeset devet godina grabio ka svom cilju, hrabro I intuitivno, čini mi se nepretenciozno, nekada možda krivudavo, ali smisleno i odlučno, otkrivajući nam poetičan, razigran, zamišljen, snolik, zabrinut, uznemirujući, duhovit, raznolik, nekada raspričan, a nekada ćutljiv, nekad lep, a nekad ružan, provokativan, autentičan, ličan, a drugačiji svet.
Izvor: Srdan Golubović/Danas.rs
FOTOGRAFIJE: Printskrin Sto minuta buke
