Odgovornost nestala – ugradnja opstala

Pod pritiskom narodnog gneva, Aleksandar Vučić je pribegao dogovorenim hapšenjima svojih bliskih saradnika, kako bi izveo još jednu predstavu za narod, računajući na njegovu naivnost i kratko pamćenje. Čitavom igrokazu nedostajalo je još jedino hvatanje pantera iz Apatina koji je, takođe, uglavnom kad ljudi ne vide, skakao po nadstrešnici koju su Vučićevi stručnjaci prethodno otkačili kako bi brže i bolje pala pobivši nedužan narod. Da ne govorimo o onih čuvenih 96 bezbednosno interesantnih osoba koje se stalno šunjaju oko Vučićeve porodične kuće u Jajincima ostavljajući za sobom neupotrebljivo oružje kao ozbiljnu pretnju.

Kao režiser svih prevara koje se, nažalost, godinama nesmetano odvijaju u Srbiji, Vučić je javno objasnio da je sad bilo dosta sa ostavkama, da je najcenjeniji političar u svetu, jer svima govori šta misli, da će se nastaviti sa izgradnjom, pa čak i atomskih skloništa, jer je Treći svetski rat bliže nego ikada… Istinski junaci od sada biće oni ljudi koji smognu hrabrosti da uđu u bilo koji objekat koji je izgradila Vučićeva vlast. Možda je predstojeći EKSPO prilika da se održi jedinstvena svetska izložba posvećena korupciji i da se tu, na već oproban korumptivni način, prikažu sva dostignuća režima koji će ostati upamćen po beskrajnoj količini laži, prevara i pljački koje je sproveo in vivo na sopstvenom stanovništvu.

To bi nam sigurno dodatno podiglo ugled u svetu koji nemamo, a samog Vučića izdiglo na pijedestal onih političara koji pokušavaju da uvere i sebe i svoje pristalice da se bez adekvatne kazne i polaganja računa može večno vladati. E pa ne može. Ostavke nisu dovoljne. Moraju svi odgovarati od Vučića pa nadole. Bez razlike. To je jedini put ka ozdravljenju ovog naroda i države, ukoliko je još nekome stalo do toga.

Paralelno sa Vučićevim već ustaljenim prenemaganjima i sumanutim porukama tipa danas smo pronašli zlato, ne smem da vam kažem koliko ga ima, samo nas nekoliko zna za to, do izgradićemo atomske skloništa za milion i po ljudi, i opozicija je svojim nastupima dala kao i uvek svoj doprinos.

Shvativši da će narodni gnev i njih oduvati zbog nesposobnosti, ležernosti, neaktivnosti i otvorene ili prikrivene saradnje sa okupatorom, odlučili su da se konačno pojave pred narodom. I poslušaju njihov zahtev da budu jednom u prvim redovima.

Tako je započelo nešto što se zove guranje poslanika sa policijom ispred suda u Novom Sadu sa zahtevom da budu pušteni oni koji su uhapšeni tokom protesta u tom gradu i privedeni pravdi svi krivci za smrt 15 ljudi. Mnogi su pozdravili ovako hrabru odluku pojedinih republičkih, pokrajinskih i opštinskih odbornika, da stanu ispred kordona za rasturanje demonstracija spremnih policajaca. Posebno se uzdiže čin nekoliko narodnih poslanica koje su se zajedno sa jednim policajcem valjale na stepeništu suda otimajući se za njegov štit. Tako treba. Tooo. Povikaše mnogi. U vidu naratora koji stoji tu, u jednom trenutku pojavila se Marinika Tepić koja je novinarima podelila ekskluzivnu informaciju kako su žene uhapsile policajca. Građansko hapšenje, predaj se, reče.

Za to vreme, na volšeban način, poslanici Lazović, Grbović i Milivojević, su se koristeći “tajne” prolaze probili u zgradu suda i onda, ko za inat, Lazoviću se slošilo da se gotovo onesvestio, pa njihov jedinstven poduhvat osta nedorečen. Šteta. Zaista. No, ono što je izgleda bio cilj, da određeni broj ljudi ponovo poveruje u iskrene namere opozicije izgleda da je delimično uspelo. Isto kao i ovo Vučićevo dogovoreno hapšenje praćeno ugovorenim ostavkama.

Naravno, to i mnoge druge stvari kako u vlasti tako i u opoziciji neće biti predmet neophodnih analiza i utvrđivanja odgovornosti. Poput one da je ministarstvo za zaštitu životne sredine izdalo rešenje za projekat “Jadar”. Zauzeti raznim kordonima i Vučićevim stalnim mućkama prebrzo smo zaboravili na litijum i sve opasnosti koje otvaranje takvog rudnika donosi. Ili kako objasniti zašto se niko od onih više od 20 hiljada ljudi okupljenih u Novom Sadu na protestu, nije pridružio akciji opozicionih poslanika. Što implicira da nije dovoljno da opozicija nešto radi već šta radi i ima li to što radi ikakvog smisla da bi se narod u većem broju priključio.

Kako se sada stvari odvijaju, u Narodnoj skupštini najbrojniji poslanički klub imaće oni opozicioni predstavnici koji su odbegli ili jednostavno napustili svoje dosadašnje matične klubove gde su donedavno egzistirali kao najbolja rešenja koja te stranke mogu narodu da ponude.

Takozvani samostalni poslanici, koji tek treba da se udruže u svoj novi poslanički klub, optužuju svoje dojučerašnje centrale za bahato ponašanje i metode koje sprovodi isključivo Vučić i SNS. S druge strane, centrale opozicionih stranaka optužuju svoje dojučerašnje saborce da su saradnici upravo Vučića i SNS i da su se prodali. I opet nema odgovornosti.

Odbegli iz opozicionih stranaka su zgroženi količinom napada i uvreda, hajkom koja se vodi protiv njih, zaboravljajući pritom da su do juče, bili deo istih tih hajki koje su vođene protiv različitih ljudi koji su upravo ukazivali na ono našta oni sad ukazuju. Umesto što nas besmislenim pričama uveravaju kako su izabrani za narodne poslanike tako što su ih predložili lokalni odbori, bilo bi mnogo poštenije da upute javno izvinjenje svim ljudima koje je njihova dojučerašnja stranka bezrazložno vređala i napadala, a oni svojim aktivnim činjenjem ili nečinjenjem tome doprinosili.

Posebno izvinjenje duguju svim građanima koje su godinama dovodili u zabludu, kako je recimo, stranka Slobode i pravde primer za sprovođenje ove dve reči, a sve je suprotno od toga, što sad i oni tvrde, a znali su to i kad su ulazili. Sto odbora da ih je predložilo ne bi bilo dovoljno da budu na listi ako ih nije za to odredio Đilas, a Marinika takvu odluku makar teškom mukom progutala. To bar svi znaju. Javno izvinjenje još nije usledilo, a to je deo pokajanja koje vodi do istinske slobode. Pa delom i pravde.

E sad, postavlja se to čuveno pitanje odgovornosti koje svi preskaču. Ako je verovati centralama stranaka da svi koji ih napuštaju da su prodane duše i vučićevci, onda se postavlja pitanje kako ste i zašto birali baš te i takve osobe verujući da će biti večiti poslušnici u vašim političkim namerama i kombinacijama. I gde je tu odgovornost za takav izbor. Isto tako, oni koji su stavili svoje ime na listu sa ljudima za koje su jako dobro znali kakve su im karakteristike, gde je tu odgovornost za pristajanje, posebno što su bili obavešteni da mnogi nisu hteli da budu na toj listi baš zbog stvari koje im oni odlazeći sad spočitavaju.

Džaba pozivanje na odgovornost ako je vi svojim primerom ne dajete. Neodgovorna opozicija svojim ponašanjem podstiče vlast na još veću neodgovornost. I tu nema kraja. Kako ljudi da veruju opoziciji da su alternativa i da će sutra uspešno upravljati državom kad nisu u stanju da održe i sačuvaju svoj mali poslanički klub sastavljen od desetak ljudi uglavnom istomišljenika. Zabrinjavajuće je šta jedni o drugima govore, utrkujući se da dokažu koja je hobotnica delotvornija ona vladajuća ili opoziciona. Ili je u pitanju isti organizam. Samofalov sistem je sve vreme u opticaju. Uz Bulatovića naravno.

Ostaje nam, ipak, nada da ćemo u danima koji su pred nama gledati labudovu pesmu i jednih i drugih.

U suprotnom nastavićemo da prisustvujemo besprizornoj ugradnji vlasti tokom izgradnje koja će nam svima kad tad jednom doći glave. Tu ne pomažu ni najavljena atomska skloništa, nama je potrebno bezbedno utočište od njih svih.

Ima li takvog mesta?

Srđan Škoro