Mostorušitelji i zakonotumači

Predsednik Republike – prema članu 111 Ustava  i članu 1 Zakona o predsedniku Republike – izražava državno jedinstvo Republike Srbije.

On je, dakle, predsednik svih građana – kako onih koji su glasali baš za njega, tako i, trebalo bi još više, onih koji to nisu učinili.

Ponajmanje bi, da Srbija kojim slučajem, umesto „sestara karmelićanki“, ima pravi Ustavni sud, smeo da bude neko ko deli te iste građane. Na svoje i na one druge. Na, navodno, „pristojne“ , a to su oni koji mu bespogovorno kliču. I na, da citiram baš njega, navodno, „nepristojne i lude ljude“, a to su tri četvrtine onih koji se ne mire sa činjenicom da je čovek koji je zadobio poverenje jedne četvrtine birača, pored osam protokolarnih nadležnosti koje mu, prema Ustavu, pripadaju, nasilnički uzurpirao sve tri grane vlasti. I zakonodavnu, i izvršnu, i sudsku.

Iako je, tek nakon što je, za šest godina, 26 puta slagao da će, ispuniti svoju ustavnu obavezu, i povući se sa mesta šefa Srpske napredne stranke, pretprošlog maja to, napokon, i učinio, njegov javni vokabular ostao je mostorušilački. On ne samo da ne gradi mostove razumevanja, poverenja i tolerancije među političkim neistomišljenicima i građanima zemlje na čijem je čelu, već, naprotiv, kao da ostrašćeno  uživa u razgradnji i destrukciji svega toga.

Pročitajte još jednom samo deo onoga čime je – u dva navrata u jednom danu, i to danu u kome je, negde u potaji, popečiteljka Irena Ekologija potpisala „rešenje o određivanju obima i sadržaja studije Rio tinta o proceni uticaja na životnu sredinu projekta ležišta podzemne eksploatacije litijuma i bora Jadar“ – naš poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (skraćeno: LKSNDH) počastio deo vlastitih podanika koji mu ne klimoglave.

Dakle: „izloženi smo brutalnim izlivima nasilja koje provode pojedini politički faktori u našoj zemlji uz podršku tzv. medijskih grupa za pritisak i drugih grupa za pritisak“… „trpimo teror ovih što protestuju“ (protestanti koji traže procesuiranje odgovornih za smrt 15 osoba u Novom Sadu)… „divljaci predvođeni dokazanim narkomanom“ (Đorđe Miketić i „čuvari Starog savskog mosta“)… „skičali k’o svinje“ (Savo Manojlović)… „RTS jedna od najodgovornijih za podršku nasilju i svakoj antidržavnoj ideji“… „RTS vršio pritisak na tužilaštvo (Novi Sad); RTS je sestrinska televizija N1 i Nove S i deo grupe za pritisak belosvetskog kriminalca“… „ludaci protestuju, a neko ih spolja plaća“… „novinarke Informera preživele pravu torturu“… „iživljavanje nad novinarima koji im se ne dopadaju“… „luda Biljana Stojković“ (profesorka Biološkog fakulteta)… „dokazani lopov i plagijator Danica Popović“ (profesorka Ekonomskog fakulteta u penziji)… „neki iz Proglasa jure devojčice po toaletima“… „pobedićemo siledžije, nasilnike, pobedićemo ih na svakom mestu, i pravnom državom, na svakim mogućim izborima“… „pokazaćemo razliku između normalne i pristojne Srbije i Srbije siledžija“… „nismo ih se nimalo uplašili; Srbija hrabrih, samo zato što ćuti, ne znači da je postala Srbija kukavica, samo znači da mnogo više voli Srbiju od onih koji bi da je unište; Srbiju im nećemo dati ni za šta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega“… „ ono što nama, pristojnim građanima, nevezano za političku orijentaciju, ostaje jeste da se uzdamo u rad državnih organa i da ne preduzimamo nikakve mere kako bismo na ulici pokazivali ko je brojniji i ko je snažniji“…

Usput se, kako i dolikuje predsedniku svih građana, verbalno ispovraćao po svojim domaćinima sa Javnog medijskog servisa i onako, baš ljudski, izbljuvao po Beogradskog univerzitetu (BU), najavljujući da će on lično, kad već Vučević i Vlada nemaju herca, da izađe pred parlament sa zakonom koji će stranim univerzitetima omogućiti da, uz državne subvencije, a bez akreditacije, „dođu u Srbiju“.

A sve zato što je Rektorat – desi li se tako nešto – pripretio i obustavom rada. Zbog čega je takoreći predsednik Es-en-esa, takoreći predsednik Vlade i, što je najopasnije u ovom trenutku, dojučerašnji gradonačelnik Novog Sada (čiju ostavku ili smenu protestanti traže), povukao, u Skupštinu već otpremljeni ilegalni (bez javne rasprave) Predlog izmena Zakona o visokom obrazovanju. Što je hrabri poglavica LKSNDH protumačio kao – povlačenje i kapitulaciju pred ucenama, bezobrazlukom i siledžijama. Jer, kuražni LKSNDH, za razliku od Vučevića valjda, „niti ih se plaši niti će ikome da popušta dok je živ“. Što je, prethodno, u više navrata, i dokazao sedeći na hoklici (kao onomad, u Ovalnom kabinetu, odakle je, po Trampovom naređenju, svojeručno zamolio Izrael da prizna Kosovo) ili, pak, dvared, stojeći pred građanima na njoj (jednom u Krnjači, drugi put u Kotežu) i obećavajući im kanalizaciju na levoj obali Daunava , a od koje, od te 2019. naovamo – nema ništa.

Ali, šta ako posle te „monstruozne ucene“ u vidu saopštenja Beogradskog univerziteta, bude nastavljen „teror“ branilaca Starog savskog mosta koji „divljački“ ne daju da se, barem dok se, za cirka pola decenije ne izgradi novi – sruši funkcionalan stari most kojim su saobraćale najfrekventnije tramvajske linije koje povezuju Novi Beograd sa Starim gradom i Savskim vencem?

Šta ako građani ne poveruju „kukavičijem jajetu“ koje je poglavici LKSNDH-u podmetnula njegova Propaganda, a on podvalio građanima Srbije, prema kome Stari most samo što se nije srušio jer su mu stubovi, navodno – drveni, a usput i truli?!

A šta ako se štrajk prosvetara koji  širom Srbije tinja već treću nedelju, dok se popečiteljstvo narodne prosvete na to pravi gluvo i slepo, baveći se, po Poglavičinoj želji, pronalaženjem metoda za pozitivnu diskriminaciju potencijalnih stranih „investitora“ u visoko školstvo – odjednom razbukta? I, šta ako, posle izgubljenog tromesečja, Vlada čak i izjednači plate prosvetarima sa prosekom u Srbiji, a oni zatraže suštinske ustupke u cilju vraćanja statusa obrazovanju kakav ono i zaslužuje u uređenoj državi? I, šta ako nastavnici dokažu da prosvetari ne da nemaju tri meseca raspusta, što im se imputira, nego da im – kako je to izračunao učitelj Danilo Gligorić – u toku 12 meseci još i nedostaju 43 radna dana da bi mogli da ispune sve ono što spada u njihove radne obaveze?! 

A šta ako se „kočničari napretka“ i „blokatori“ suda i tužilaštva u Novom Sadu ne zadovolje prinošenjem Poglavičnih 12 „dobrovoljnih žrtava“ na oltar „Boginje pravde“, pa ne odustanu od zahteva za procesuiranje kineskog izvođača, glavnog domaćeg podizvođača i sadašnjeg i bivšeg gradonačelnika Novog Sada? Hoće li Poglavica i tada odgovarati kao što šojićevski izjavi na Aranđelovdan: „Gotovo je sa ostavkama.“?

A šta ako parlamentarna opozicija ne odustane od zahteva za skupštinsku raspravu o Kosovu koja je, da je bilo prema Ustavu i zakonu, već morala da bude održana?

A šta ako opozicija ne odustane od zahteva za raspravu o zahtevu za smenu premijera i njegovog kabineta, za šta je, takođe, skupila neophodan broj potpisa?

A šta ako neko ponovo priupita ko ono (Dačić, Orlić ili Brnabić?), ima tome već dve godine, izgubi ili ukrade 38.000 potpisa građana na peticiji za zabranu eksploatacije litijuma i bora?

A šta ako beogradska opozicija ne odustane od zahteva za smenu oktroisanog gradonačelnika Beograda koji je, osim što bi da izbaci Tita sa Dedinja i sruši most, već uspeo da uneredi javni gradski saobraćaj?

A šta ako formalno opozicija (a ustvari, izborni pobednik) u Nišu, ipak, zatraži da joj se vrati ono za šta se na izborima izborila – (ukradena) vlast?

A šta ako agenti BIA, nezadovoljni nekooperativnošću Zavoda za zaštitu spomenika kulture glede nečijeg samovlasnog ustupanja krnjaka Generalštaba Trampovima, opet nenajavljeno „posete“ tu ili neku drugu kulturnu ili javnu instituciju?

A šta ako, ako…? Kako će Institucija Nad Institucijama, odgovoriti ukoliko se, ali stvarno,  zahteva i njegova dogovornost. Jer, tamo gde je vlast apsolutna, tamo je, u slučaju potrebe, i njena odgovornost apsolutna.

Hoće li to Lav Koji Sedi na Dve Hoklice oceniti kao rušenje države ili će se, ipak, kao kameleon, prilagoditi novonastaloj političkoj panorami i, opet, kao jegulja, izmigoljiti iz ove, naoko bezizlazne, situacije?

Da li će se nanovo, kao za slamku spasa, hvatati za nekakav, pravno neposotojeći, „savetodavni referendum o podršci njemu kao takvome“ i šta ako, ovaj put, ne bude dovoljno opozicionih somova za takvu bućku?

Pošto je prethodno sa kineskim graditeljima, izgleda iz iste firme koje (ni)je rekonstruisala i „Prokletu nadstrešnicu“,  izeo pljeskavicu i najavio gradnju atomskih skloništa po Srbiji, trbuhozborci mu već terciraju, udaraju u talambase i, kao spontano, zahtevaju da „policija već jednom, kako to zakon nalaže, prekine ovaj cirkus onih koji hoće silom vlast“.

Prvi Pandur Srbije (ovo mu je treći policajni mandat) preti: „Kad se izvuče pendrek, nema stajanja.“ Kao da se uživeo u onu staru vitešku poruku koja je krasila i krasi oficirske sablje („Ne vadi me bez povoda! Ne vraćaj me bez časti!“), prenebregavajući fakat da pendrek nigde i nikada u svetu nije imao takvu vrstu simbolike, nego, upravo, suprotno.

Filozof Džordž Barkli (1685-1735) je ostao upamćen po svojoj filozofiji sveta bez materije, prema kojoj postoje samo duh i njegova mentalna stanja.

Osnovni  princip njegove filozofije glasi: „Esse est percipi.“ („Biti jeste biti opažen.“). Što bi značilo da čula, zapravo, odslikavaju ono što postoji, te da u prirodi i nema ničeg više osim onoga što je u čulima odslikano. Recimo, ne postoji zvuk koji neko nije čuo niti boja koju bar neko nekada nije video…

Barklijevi kritičari su tvrdili da ovakva koncepcija vodi u ono što se u fillozofiji zove solipsizam: „(Postojim) samo ja! Tj. ceo svet je samo moja predstava!“

E, u takvom stanju ne samo filozofskog, nego i „praktičnog uma“ trenutno je Svevlast u Srbiji.

Naš Poglavica, na žalost, ne samo da nije izgradio niti ima želju da gradi nove, već inadžijski kopa sve dublji jaz i u korenu saseca čak i naznake makar i pontona između te dve, njegove samozvane „pristojne“ i većinske, po njemu, „nepristojne“ Srbije. 

Cvijetin Milivojević