Scenario za film, radni naslov, opsada Negotina u tri slike.
Likovi :
Mula Aca drug, izrazito visok, velika glava, nosi conkere i ima velike buze
Hajduk Veljko, upokojen u negotinskoj staroj crkvi
Čučuk Stana, verna ljubav, loš spomenik nalik nekoj Zavetnici sa Granda
Veličko, bimbaša, proćelav sa tifusarskom bradom, studirao DIF
Gugi, drugi bimbaša, ćutljiv i tupav
Uruk efendi, proseda velika glava, i naočare dva broja veće, magistar
Hećim Simiša, vođa Vlaške Gergine

Ostali : turci janjičari, mnoštvo automobila i jedan vo, narod, „Nikolić Prevoz“, asfaltna baza… I ostala bratija, popovi – lopovi, gasterbajteri sa velike kuće i razne vagabundulji.
Radnja se događa u Negotinu, i krajinskim selima oktobar- novembar Leta Gospodnjeg

Prva slika: (pre dva meseca)
Radni sastanak u Opštini, vodi ga Veličko, do njega mu verni Gugić, sa lijeva Uruk – efendi, a sa desne strane Hećim Simiša, napeta atmosfera, niko ne pije i ne govori, svi gledaju u telefon. Očekuju poziv, konačno zvoni, Veličko drhteći podiže slušalicu:
-Da druže Mula Aco, sve je spremno, sve pripremljeno, čador postavljen, biće toplo, postavili smo agregat, zvučnik ima da se čuje do namastira Bukovo. Ljudima plaćeno, večeras su dobili i oni pedesetak za koje nismo imali onomad, da po dvesta, kafa, televizori, vino, sve je spremno, ali druže Mula Aco ima jedan, mali problem, nemamo vola. Kako, lepo, u Krajini niko ne drži ni krave zato i nemamo volove. Jer baš mora vo?
Drug Mula Aca (grmi): Mora, znao sam da nisi nizašta, daj mi Gugija.
Gugi, (samo što se ne upiša): Izvolite, recite… Jeste „Nikolić prevoz“ vozi dva, ma i pet ako treba sa našim gasterbajterima iz Beč. Može, kako da ne može, svako selo, ma i neka, naših aktivista su asfaltirana. Jesmo, sa tanji asfalt da… Evo Uruk hoće nešto da zbori.
Uruk-efendi: I mi socijalisti smo dali doprinos, da manje smo pili, Ivica, jeste otvorio Vatrogasni, nije on kriv, onaj vatrogasac hoće strojevi da bije, Ivica, pa pevao kod Nikolića, a ne Miljacku, samo Badem drvo, zašto prvo u Urovici, evo na to pitanje odgovoriće vam Hećim
Hećim Simiša: da druže Mula, Urovica je naše malo selo, ima mnogo Romi iz Nemačke i svi će dođu, a što vole trube, Ika trubači, jeste čuli vi za njega. Niste, da Vam pustim jednu đe dor. Moji iz Gergine sve vreme igraju i pevaju. Komponovali smo i pesmu za vas na vlaškom i na srpskom. Mi Vlasi volimo vas, da, imali smo volove, ali Vlasi će vola ako treba iz inostranstva da donesu. Kad im ja kažem, sve za vas. Hvala drug Mula, pa što Tito bolje da prođe, vi ste zaslužniji. Hvala i laku noć.
Veličko: Hvala Hećime, izvukao si nas, Gugi sipaj svima, spasili smo bulju.

Druga slika (nekako u isto vreme kod stare crkve izlazi Hajduk Veljko, bled u licu, traži kapu, i stavlja na glavu, prolazi i obilazi ulice.
Hajduk Veljko (za sebe): Zašta ja glavu dadoh, zašto, vidi sve propalo. Škole, odvaljuju se fasade, kuće kao da nemaju domaćina, hala sportova đubrište, kao i Učiteljska. Nema mi Kušlje, vernog ata, i bolje, slomio bi tri noge. Ovo igralište, sve ruina. Kafane, sve zatvorene. Piše do 23 h rade, jebem ti ne mogu ni jedno crno. Šta je ovo, neki spomenik, moj, a ovo moje verne Stane, nije ovo moja Stana, ona liči na neku od ovih današnjih bimbaša.
Što te Stano moja naružiše, i skotrlja mu se jedna suza.
Idem da budim moje ajduke, sutra napadamo onaj čador gde se ponovo ušančio Mulac mamu njegovu, tu sam glavu dao, tu mi vojska strada.
Sutra zapaliti, da, primremiti se za juriš. Daj mi sablju sokole!!!

Treća slika : Narod se okuplja na vašarištu, stižu autobusima i kolima, a negotinski vlastodršci drhte,i čekaju vola.
Veličko (Hećimu), gde je tvoj vo, već je trebalo da visi, jaoooo
Hećim (telefonira) Sad će, sad će, evo ga kod Štubika (podiže glas na pevače Gergine) A vi jače malo, šta unjkate ko vladika. Popovi se bolje čuju. Ko bude najglasniji TV prijemnik će dobije…
Za to vreme idu sa strane Hajduk Veljko i njegovi bećari, opkoliše ih lagano, utom cika, stiže i Mula Aca, narod viče :Živeo, Živeo!!!
Drugi, evo i Veljka našeg i započeše pesmu „Raslo mi je badem drvo“, započe i svađa. Doteraše vola živog i tu padoše teške batine. I trajaće do nedelje, a onda koj kako, svako domu svome.
Lepa je varoš taj pusti Negotin.
Samo da su svaki mesec izbori.

   (The end) 

Režirao i pisao: Siniša Stojčić