Сценарио за филм, радни наслов, опсада Неготина у три слике.
Ликови :
Мула Аца друг, изразито висок, велика глава, носи цонкере и има велике бузе
Хајдук Вељко, упокојен у неготинској старој цркви
Чучук Стана, верна љубав, лош споменик налик некој Заветници са Гранда
Величко, бимбаша, проћелав са тифусарском брадом, студирао ДИФ
Гуги, други бимбаша, ћутљив и тупав
Урук ефенди, проседа велика глава, и наочаре два броја веће, магистар
Хећим Симиша, вођа Влашке Гергине
Остали : турци јањичари, мноштво аутомобила и један во, народ, „Николић Превоз“, асфалтна база… И остала братија, попови – лопови, гастербајтери са велике куће и разне вагабундуљи.
Радња се догађа у Неготину, и крајинским селима октобар- новембар Лета Господњег
Прва слика: (пре два месеца)
Радни састанак у Општини, води га Величко, до њега му верни Гугић, са лијева Урук – ефенди, а са десне стране Хећим Симиша, напета атмосфера, нико не пије и не говори, сви гледају у телефон. Очекују позив, коначно звони, Величко дрхтећи подиже слушалицу:
-Да друже Мула Ацо, све је спремно, све припремљено, чадор постављен, биће топло, поставили смо агрегат, звучник има да се чује до намастира Буково. Људима плаћено, вечерас су добили и они педесетак за које нисмо имали ономад, да по двеста, кафа, телевизори, вино, све је спремно, али друже Мула Ацо има један, мали проблем, немамо вола. Како, лепо, у Крајини нико не држи ни краве зато и немамо волове. Јер баш мора во?
Друг Мула Аца (грми): Мора, знао сам да ниси низашта, дај ми Гугија.
Гуги, (само што се не упиша): Изволите, реците… Јесте „Николић превоз“ вози два, ма и пет ако треба са нашим гастербајтерима из Беч. Може, како да не може, свако село, ма и нека, наших активиста су асфалтирана. Јесмо, са тањи асфалт да… Ево Урук хоће нешто да збори.
Урук-ефенди: И ми социјалисти смо дали допринос, да мање смо пили, Ивица, јесте отворио Ватрогасни, није он крив, онај ватрогасац хоће стројеви да бије, Ивица, па певао код Николића, а не Миљацку, само Бадем дрво, зашто прво у Уровици, ево на то питање одговориће вам Хећим
Хећим Симиша: да друже Мула, Уровица је наше мало село, има много Роми из Немачке и сви ће дођу, а што воле трубе, Ика трубачи, јесте чули ви за њега. Нисте, да Вам пустим једну ђе дор. Моји из Гергине све време играју и певају. Компоновали смо и песму за вас на влашком и на српском. Ми Власи волимо вас, да, имали смо волове, али Власи ће вола ако треба из иностранства да донесу. Кад им ја кажем, све за вас. Хвала друг Мула, па што Тито боље да прође, ви сте заслужнији. Хвала и лаку ноћ.
Величко: Хвала Хећиме, извукао си нас, Гуги сипај свима, спасили смо буљу.
Друга слика (некако у исто време код старе цркве излази Хајдук Вељко, блед у лицу, тражи капу, и ставља на главу, пролази и обилази улице.
Хајдук Вељко (за себе): Зашта ја главу дадох, зашто, види све пропало. Школе, одваљују се фасаде, куће као да немају домаћина, хала спортова ђубриште, као и Учитељска. Нема ми Кушље, верног ата, и боље, сломио би три ноге. Ово игралиште, све руина. Кафане, све затворене. Пише до 23 х раде, јебем ти не могу ни једно црно. Шта је ово, неки споменик, мој, а ово моје верне Стане, није ово моја Стана, она личи на неку од ових данашњих бимбаша.
Што те Стано моја наружише, и скотрља му се једна суза.
Идем да будим моје ајдуке, сутра нападамо онај чадор где се поново ушанчио Мулац маму његову, ту сам главу дао, ту ми војска страда.
Сутра запалити, да, примремити се за јуриш. Дај ми сабљу соколе!!!
Трећа слика : Народ се окупља на вашаришту, стижу аутобусима и колима, а неготински властодршци дрхте,и чекају вола.
Величко (Хећиму), где је твој во, већ је требало да виси, јаоооо
Хећим (телефонира) Сад ће, сад ће, ево га код Штубика (подиже глас на певаче Гергине) А ви јаче мало, шта уњкате ко владика. Попови се боље чују. Ко буде најгласнији ТВ пријемник ће добије…
За то време иду са стране Хајдук Вељко и његови бећари, опколише их лагано, утом цика, стиже и Мула Аца, народ виче :Живео, Живео!!!
Други, ево и Вељка нашег и започеше песму „Расло ми је бадем дрво“, започе и свађа. Дотераше вола живог и ту падоше тешке батине. И трајаће до недеље, а онда кој како, свако дому своме.
Лепа је варош тај пусти Неготин.
Само да су сваки месец избори.
(Тхе енд) Режирао и писао: Синиша Стојчић
