Crvena zvezda je još uvek u Ligi Evrope i druga u domaćem prvenstvu, Partizan je u „stvaranju”, po ko zna koji put u poslednjoj deceniji. Na internacionalnoj sceni je završio takmičenje još letos za vreme godišnjih odmora.
U Ljutice Bogdana se tačno zna ko šta radi. Zna se i ime čoveka koji o svemu odlučuje. Kum predsednika države Aleksandra Vučića doktor Zvezdan Terzić je „Alfa i Omega” kluba. Na toj adresi je otvorio i više privatnih preduzeća. Usavršio je svoj retorički nastup. Trenutno je prvi „spin” doktor na fudbalskoj sceni Srbije. U Humskoj tek pokušavaju da isteraju haos na sporedna vrata. Crvena zvezda je osam godina zaredom prvak. Partizan svake godine ulazi u misiju rušenja rivala i ona redovno završava istim ishodom, neuspehom.
Bili navijači jednih ili drugih, jedno se mora priznati. Crvena zvezda je u ovom trenutku svemirski brod za Partizan. U svemu, po rezultatima, organizaciji, finansijskoj moći, navijanju… Dobro, može se raspravljati i o razlozima takvog stanja odnosa, o državnom novcu koji je jedne godinama gurao napred, a druge u duboki glib i nizu drugih detalja, ali situacija je takva kakva jeste.
Crvena zvezda je naoko stabilna. Titule u najneinteresantnijoj ligi u Evropi se ređaju kao na tekućoj traci. Više se ne žale na finansijske probleme, a imaju ih i te kako, državne banke im opraštaju dugove, a pravu materijalnu situaciju znaju samo vračare… Navijači su izuzetno disciplinovani, uredno slušaju kako i šta da skandiraju. Istina, doktor Terzić je u poslednje vreme malo nervozan, a bivši trener Milojević je povremeno bio ironičan i kada treba i kada ne treba.
Nedavno su ponovo angažovali Dejana Stankovića, kojem su tri debakla u kvalifikacijama za učešće u Ligi šampiona, čini se, bili „najbolja preporuka” za povratak u voljeni klub. Za one koji su zaboravili u prvom mandatu kada je sedeo na klupi Zvezde popularni Deki, kako mu tepaju navijači je eliminisan od kiparske Omonije (2020.), zatim moldavskog Šerifa (2021.) i na kraju od izraleskog Makabija (2022.) Na taj način je značajno otežao finansijsko stanje u klubu. U sva tri slučaja je šampion Srbije po sajtu „Transfermarket” imao skuplji igrački kadar od protivnika.
Za razliku od Crvene zvezde komšija sa druge strane brda, Partizan već čitavu deceniju pokušava da se stabilizuje, ali mu traljavo ide. Da su „crno-beli” dotakli dno potvrđuje podatak da su čak i klupske prostorije na stadionu jedno vreme bile „predstavništvo ugledne” domaće bande. Nikako da se reše ogromnih dugova. Predrag Mijatović i Rasim Ljajić maltene svaki drugi mesec „moljakaju” prvog čoveka Srbije da sa milionima evra pomogne klubu.
Razjedinjenost u klubu, razjedinjenost među navijačima. Sa tribina se povremeno može čuti i uvredljivo skandiranje na račun predsednika Srbije, ali i uprave kluba. Odgovor na pitanje ko je napravio tolike dugove i ko će za to da odgovara javnost garantovano neće dobiti odgovor. U zemlji Srbiji se još nikada nije desilo da bilo koji sportski funkcioner odgovara zbog nesavesnog poslovanja i pravljenja višemilionskih dugova.
Predrag Mijatović pokazuje veliki entuzijazam na novoj funkciji. Bar jednom mesečno gostuje na nekom podkastu ili televiziji i ponavlja istu priču. Doteran po poslednjoj modi, uglađen, redovno najavljuje stezanje kaiša, ističe veliku finasijsku podršku države, zahvaljuje voljenom vođi, apeluje na navijače da ga ne vređeju. Iskreno govoreći ozbiljno se uneo u novu ulogu i želi da ostavi utisak čoveka koji zna šta želi. Međutim, navijači mu sve manje veruju. Od njegovog dolaska trener je promenjan čak pet puta (Savo Milošević, Marko Jovanović je dva puta bio v. d., Srđan Blagojević, Nenad Stojaković).
Malo je čudno da sve to čini i priča čovek koji je jedan deo karijere proveo u čuvenom Realu. Na licu mesta je imao priliku da vidi kako funkcioniše veliki trofejni klub. U Madridu sigurno ne mole političare, a posebno ne španskog kralja za novac, trenerima se niko ne petlja u posao, ne ubeđuju javnost u ispravnost onoga što rade…. To je manir ponašanja provincijskih klubova, a srpski velikani su odavno u toj kategoriji.
Pravim fudbalskim simpatizerima, a bogu hvala u Srbiji ih još ima, se odavno smučila domaća cirkuzantska liga, kao i „moćna” Zvezda koja se godinama često blamira a evropskoj sceni i šeta kroz domaću ligu, ali i ojađeni Partizan. Poslovanje svakog kluba mora da bude javno, da se tačno zna gde ide novac i da odgovara onaj ko ga je „spiskao”. Beskarakternost i bahatost je odavno zahvatila srpski fudbal, a sve veća nezainteresovanost za taj sport i rezultatsko posrnuće su rezultat takvog ponašanja.
Mnogi tvrde da je „poplava” evropskih utakmica uništila domaći fudbal. Nije istina. Uništili su je očajan kvalitet, nepoverenje u „reformatore” u FSS, nekontrolisani odlasci najtalentovanijih igrača, sumnjivi rezultati, masovno angažovanje stranaca, ali i minijaturni rezultati klubova u evropskim takmičenjima koji su srpski fudbal doveli u treću evropsku ligu.
Jedini izlaz i lek je privatizacija klubova, ali na transparentan način, a ne kao što je obavljena „privatizacija” mnogih preduzeća, kao i novinskih kuća „Borba” i „Politika” čiji se stvarni vlasnik i ne zna. Lako je nekontolisano „arčiti” državne pare, praviti milionske dugove, glumatati „sposobnog” privrednika. To može samo u Srbiji. Svedoci smo raspadanja svih vrednosti. Kantov moralni imperativ u sportu, ali i u društvu u celini je danas samo dobar vic.
Bog je digao ruke od nekada najvažnije sporedne stvari. Domaći fudbal koji već dugo pliva u raznim prljavštinama odavno je skinut sa „jelovnika” srpskih ljubitelja fudbala. Nigde u svetu, bar ne u ozbiljnim državama, se ne dešava da se oprašta porez klubovima, donira za učešće u evropskim takmičenjima. Ovako „uređeni” klubovi kao što su i Crvena Zvezda i Partizan su idealni za „muljanje” i pranje novca. Toga na ovim prostorima ima u izobilju. Dok se ne obavi privatizacija neće biti sreće u srpskom fudbalu. Budite sigurni u to.
Milorad Bjelogrlić
