Rođen sam i živim na pedesetak kilometara od Novog Sada, a retko tamo navraćam, iako imam par drugara, da se nađem u nevolji verujem da ne bih ostao gladan i bez krova nad glavom. Nego, pre par dana zovne me moj prijatelj, davnašnji treći za preferans, moj komšija i na kraju od skoro penzionisani majstor zubarskog zanata i pita da li bih s njim išao za Novi Sad. Da se slučajno ne
razumemo pogrešno, nema moj Aki, kao većina lekara potrebu da se utrpa pred kamere, na pamet mu ne padaju poslanički mandati, ni bilo šta slično. Mogao je Aki da predloži i da roštiljamo, dan savršen i kao što pesnik reče „nebo vedro, bez oblačka, divan dan za…“, pa vatrica, rakijica, dve, miris svinjskog vrata, ili neka juneća potrbušica sa svinjskim papkom u kotliću, naravno oljućena kako valja, ladno pivce posle i „Hej, haj, baš nas briga…“, ali taj čupač zuba i plombirač istih bi da bude samo kap u moru u borbi za pravednije društvo, jer u životu postoji nešto više od u se, na se i poda se. I kako da ga odbijem kad vrlo slično razmišljamo.

I tako, noga na gas, očas mi pređosmo Frušku goru i eto nas u Novom sadu, tj, poučeni lošim iskustvom od 15. marta, kad su nam na Novom Beogradu skalpelom isekli dve gume, parkirali smo se pod tvrđavom i peške prešli preko Duge, ali iako smo obojica „razmenili sedmu banku“, to je za nas bila laganica.

Ako nekad dođete u Novi Sad, a vremenski uslovi to omogućavaju, obavezno svratite u Dunavski park. U subotu su te jesenje boje lišća na dvadeset i stepen-dva u hladu bile toliko lepe da su me i ponukale da ovo napišem, neka umetnička duša bi ovo svakako mogla mnogo bolje od mene. Ipak, patkice u jezercu, mladost koja sedi na travi, dečaci koji se pentraju po drveću i pikaju loptu, a sve to u nekom miru, bez neartikulisanih i disonantnih tonova, nit deca histerično vrište, nit roditelji histerično urliču na decu. Nazvati to harmonijom možda je preterano, ali svi su na svoj način uživali u parku u tom lepom jesenjem danu. Lično verujem da sam ja naviše od svih uživao sedeći na klupi, odmorio sam i oči i mozak. Biće da sam omatorio.

I da napišem koju reč i o samom događaju, nadam se da vas nisam udavio uvodom. Mnogo sveta na ulicama. Išli smo prema „štajgi“ i već kod Srpskog narodnog kolona je počela da se zbija. Iza nas i ispred nas nepregledna kolona, ali ne bilo kakva, tu su mladi roditelji koji guraju kolica i vode tek prohodalu dečicu sobom, kao da živimo u uređenom društvu i da nikom na pamet ne pada da bi nindža kornjače, Bitangina pretorijanska garda mogla da krene da izvire ko zna odakle. Koloni bajkera pravi se špalir i dobijaju aplauz. Ljudi razgovaraju, ali su tihi, u skladu sa okolnostima. U jednom trenutku zablenuo sam se napred i umalo da očepim dete, devojčicu koja nije davno prohodala.
Krenem da se izvinjavam, iako se ništa nije desilo, a njena majka koja gura kolica s bebom krene meni da se izvinjava i kaže da je mala kriva. Lutko lepa, taman posla, jedno je sigurno, ona ni za šta nije kriva. I nasmeja se mlada mama i sve smo se razumeli. Eto, takav je svet bio na ulicama Novog Sada, bez guranja, nepotrebne nervoze, a ako bi neko nekog u svom tom gužvanjcu očešao ili ne daj bože gurnuo, usledilo bi slično izvinjavanje. Slično je važilo i za biciklističke staze, koje mnogi koji ne žive u Novom Sadzamenjuju za trotoar, biciklisti, kojih u Novom Sadu ima mnogo, takođe su bili krajnje tolerantni.

Kad je u 11:52 nastupila ta gromoglasna tišina u kojoj su se čuli samo slabašni motorići dronova i koja je par puta narušena zvrjanjem telefona koji su brže – bolje bili isključeni, video sam koliko su Novosađani stvarno pogođeni. I onda kreće hor s pesmom koju je Dušan Kovačević napisao za film Gorana Markovića, Sabirni centar, a komponovao pokojni, a maestralni Zoran Simjanović.

Cveta trešnja u planini
proleće se na put sprema
sve je isto u mom kraju
samo mene više nema

Zeleni se loza vita
oko starog kućnog trema
sve je isto kao nekad
samo mene više nema.

Do subote nisam shvatio težinu pesme, nisam se ni trudio, jer nikad taj film nisam voleo, za moj ukus bio je previše iščašen, ali kome tad suza nije krenula, taj je srca kamena.

Prošlo je godinu dana, a Novi sad nije baš toliko veliki grad ili varoš, kako vole da se zovu, bar se starosedeoci poznaju i malo ko ima, a da nije znao nekog od stradalih ili nekog od njima bliskih. Drugarica iz detinjstva koja s porodicom živi u Novom sadu pričala mi je da je jedna od devojčica išla u školu u kojoj predaje i koliko su svi pogođeni.Ti ljudi i dalje očekuju pravdu.

Jeste pitom narod u Vojvodini, s obe strane Dunava i naravno da pod narod podrazumevam sve koji tu žive, samo ološ bi po Vojvodini da prebrojava krvna zrnca, ali to što je pitom ne znači da je blesav ili malouman, i on ima granicu trpljenja, krivci moraju da odgovaraju, jer ako pitomi pobesne i krenu da traže pravdu…

Aki i ja smo, pre nego što smo krenuli kući ponovo posedeli u Dunavskom parku, kojeg bih, kad bi to moglo poneo kući, da ga imam pod prozorom, toliko je lep.

Neću o odgovornima, o ološu koji je skup nazivao svakako, pa i debaklom (?) Komemorativni skup nazvati debaklom, to mogu samo neki s ozbiljnim falinkama. Neću o onima koji su se dočekivali „uz velike ovulacije“, toliko se ne uklapaju u priču, greota je da kvarim, ali im neću ostati dužan, ne sumnjajte.

Branislav Markićević