Рођен сам и живим на педесетак километара од Новог Сада, а ретко тамо навраћам, иако имам пар другара, да се нађем у невољи верујем да не бих остао гладан и без крова над главом. Него, пре пар дана зовне ме мој пријатељ, давнашњи трећи за преферанс, мој комшија и на крају од скоро пензионисани мајстор зубарског заната и пита да ли бих с њим ишао за Нови Сад. Да се случајно не
разумемо погрешно, нема мој Аки, као већина лекара потребу да се утрпа пред камере, на памет му не падају посланички мандати, ни било шта слично. Могао је Аки да предложи и да роштиљамо, дан савршен и као што песник рече „небо ведро, без облачка, диван дан за…“, па ватрица, ракијица, две, мирис свињског врата, или нека јунећа потрбушица са свињским папком у котлићу, наравно ољућена како ваља, ладно пивце после и „Хеј, хај, баш нас брига…“, али тај чупач зуба и пломбирач истих би да буде само кап у мору у борби за праведније друштво, јер у животу постоји нешто више од у се, на се и пода се. И како да га одбијем кад врло слично размишљамо.

И тако, нога на гас, очас ми пређосмо Фрушку гору и ето нас у Новом саду, тј, поучени лошим искуством од 15. марта, кад су нам на Новом Београду скалпелом исекли две гуме, паркирали смо се под тврђавом и пешке прешли преко Дуге, али иако смо обојица „разменили седму банку“, то је за нас била лаганица.

Ако некад дођете у Нови Сад, а временски услови то омогућавају, обавезно свратите у Дунавски парк. У суботу су те јесење боје лишћа на двадесет и степен-два у хладу биле толико лепе да су ме и понукале да ово напишем, нека уметничка душа би ово свакако могла много боље од мене. Ипак, паткице у језерцу, младост која седи на трави, дечаци који се пентрају по дрвећу и пикају лопту, а све то у неком миру, без неартикулисаних и дисонантних тонова, нит деца хистерично вриште, нит родитељи хистерично урличу на децу. Назвати то хармонијом можда је претерано, али сви су на свој начин уживали у парку у том лепом јесењем дану. Лично верујем да сам ја навише од свих уживао седећи на клупи, одморио сам и очи и мозак. Биће да сам оматорио.

И да напишем коју реч и о самом догађају, надам се да вас нисам удавио уводом. Много света на улицама. Ишли смо према „штајги“ и већ код Српског народног колона је почела да се збија. Иза нас и испред нас непрегледна колона, али не било каква, ту су млади родитељи који гурају колица и воде тек проходалу дечицу собом, као да живимо у уређеном друштву и да ником на памет не пада да би нинџа корњаче, Битангина преторијанска гарда могла да крене да извире ко зна одакле. Колони бајкера прави се шпалир и добијају аплауз. Људи разговарају, али су тихи, у складу са околностима. У једном тренутку забленуо сам се напред и умало да очепим дете, девојчицу која није давно проходала.
Кренем да се извињавам, иако се ништа није десило, а њена мајка која гура колица с бебом крене мени да се извињава и каже да је мала крива. Лутко лепа, таман посла, једно је сигурно, она ни за шта није крива. И насмеја се млада мама и све смо се разумели. Ето, такав је свет био на улицама Новог Сада, без гурања, непотребне нервозе, а ако би неко неког у свом том гужвањцу очешао или не дај боже гурнуо, уследило би слично извињавање. Слично је важило и за бициклистичке стазе, које многи који не живе у Новом Садзамењују за тротоар, бициклисти, којих у Новом Саду има много, такође су били крајње толерантни.

Кад је у 11:52 наступила та громогласна тишина у којој су се чули само слабашни моторићи дронова и која је пар пута нарушена зврјањем телефона који су брже – боље били искључени, видео сам колико су Новосађани стварно погођени. И онда креће хор с песмом коју је Душан Ковачевић написао за филм Горана Марковића, Сабирни центар, а компоновао покојни, а маестрални Зоран Симјановић.

Цвета трешња у планини
пролеће се на пут спрема
све је исто у мом крају
само мене више нема

Зелени се лоза вита
око старог кућног трема
све је исто као некад
само мене више нема.

До суботе нисам схватио тежину песме, нисам се ни трудио, јер никад тај филм нисам волео, за мој укус био је превише ишчашен, али коме тад суза није кренула, тај је срца камена.

Прошло је годину дана, а Нови сад није баш толико велики град или варош, како воле да се зову, бар се староседеоци познају и мало ко има, а да није знао неког од страдалих или неког од њима блиских. Другарица из детињства која с породицом живи у Новом саду причала ми је да је једна од девојчица ишла у школу у којој предаје и колико су сви погођени.Ти људи и даље очекују правду.

Јесте питом народ у Војводини, с обе стране Дунава и наравно да под народ подразумевам све који ту живе, само олош би по Војводини да пребројава крвна зрнца, али то што је питом не значи да је блесав или малоуман, и он има границу трпљења, кривци морају да одговарају, јер ако питоми побесне и крену да траже правду…

Аки и ја смо, пре него што смо кренули кући поново поседели у Дунавском парку, којег бих, кад би то могло понео кући, да га имам под прозором, толико је леп.

Нећу о одговорнима, о олошу који је скуп називао свакако, па и дебаклом (?) Комеморативни скуп назвати дебаклом, то могу само неки с озбиљним фалинкама. Нећу о онима који су се дочекивали „уз велике овулације“, толико се не уклапају у причу, греота је да кварим, али им нећу остати дужан, не сумњајте.

Бранислав Маркићевић