Prosečna penzija je u avgustu ove godine iznosila 50.657 rsd.

Cifra za užasavanje nameće pitanje. Može li penzioner sa prosečnom penzijom da izgura od prvog do prvog. Kakav je to akrobata kad u zemlji sa inflatornim kretanjem, sa cenama koje stalno “idu gore” preživljava, čovek koji je čitavog svog života radio, štedeo, izdvajao za državu, za opšte dobro.

I to “opšte dobro” ovako mu vraća. Za 50.000 ne može ništa. Samo hleb da jede, i po šoljicu mleka ujutru i uveče. Tablete da kupi jer se skoro sve danas kupuje. A gde je režija, struja, Tv, voda, grejanje.

Naši penzioneri gladuju, ali su ponosni da to priznaju. Još, ako im i deca ne rade, i za njih izdvajaju mučenici.

A onda sledi pitanje za one koji su za onoga koji je ih je dotle doveo.

Čime vas je to omađijao. Da je lep – nije. Da lepo govori – ne. Da laže – laže. Ali, lepo laže reći će mnogi od njih. I vodi računa o nama, uvek pred izbore poveća nam penziju i “doda” jadan kolko može. Nekad sto, nekad manje, zadovoljni smo mi. Umemo da trpimo, pa i kad nam oduzme nema veze. Ovi drugi bi nam totalno ukinuli, a On nam daje…

Za ove koji primaju manje od prosečne penzije nisam smeo ni da pitam. To nije penzija, to je socijalna kategorija koja stojećki ubija. Mnogi od njih, naravno ko može, primoran je da radi do “izdihanija”. Danas, u obezbeđenju, majstori, zidari, stolari… uglavnom su penzioneri,ta socijalna kategorija koja na poslu u poznim godinama završava. Dok njihovi vršnjaci iz drugih zemalja doživljavaju “treću mladost”, krstare Dunavom, i prekookenskim kruzerima, naši obilaze radnje i akcije. Kako preživeti do prvog, pitanje je svih pitanja
Rešenje je prosto, oterati lopove koji su ih doveli, da “prosjače” posle četrdeset godina teškog i mukotrpnog rada.

Samo, teško će oni u to poverovati kad im lojalisti zakucaju na vrata sa paketima robe kojoj je rok istekao.

Siniša Stojčić

Foto: Stefana Savić