Просечна пензија је у августу ове године износила 50.657 рсд.

Цифра за ужасавање намеће питање. Може ли пензионер са просечном пензијом да изгура од првог до првог. Какав је то акробата кад у земљи са инфлаторним кретањем, са ценама које стално “иду горе” преживљава, човек који је читавог свог живота радио, штедео, издвајао за државу, за опште добро.

И то “опште добро” овако му враћа. За 50.000 не може ништа. Само хлеб да једе, и по шољицу млека ујутру и увече. Таблете да купи јер се скоро све данас купује. А где је режија, струја, Тв, вода, грејање.

Наши пензионери гладују, али су поносни да то признају. Још, ако им и деца не раде, и за њих издвајају мученици.

А онда следи питање за оне који су за онога који је их је дотле довео.

Чиме вас је то омађијао. Да је леп – није. Да лепо говори – не. Да лаже – лаже. Али, лепо лаже рећи ће многи од њих. И води рачуна о нама, увек пред изборе повећа нам пензију и “дода” јадан колко може. Некад сто, некад мање, задовољни смо ми. Умемо да трпимо, па и кад нам одузме нема везе. Ови други би нам тотално укинули, а Он нам даје…

За ове који примају мање од просечне пензије нисам смео ни да питам. То није пензија, то је социјална категорија која стојећки убија. Многи од њих, наравно ко може, приморан је да ради до “издиханија”. Данас, у обезбеђењу, мајстори, зидари, столари… углавном су пензионери,та социјална категорија која на послу у позним годинама завршава. Док њихови вршњаци из других земаља доживљавају “трећу младост”, крстаре Дунавом, и прекоокенским крузерима, наши обилазе радње и акције. Како преживети до првог, питање је свих питања
Решење је просто, отерати лопове који су их довели, да “просјаче” после четрдесет година тешког и мукотрпног рада.

Само, тешко ће они у то поверовати кад им лојалисти закуцају на врата са пакетима робе којој је рок истекао.

Синиша Стојчић

Фото: Стефана Савић