Na putu između Sremske Mitrovice i Jarka danas se dogodila tragedija. Autobus koji je prevozio radnike prevrnuo se, tri osobe su izgubile život, a desetine su povređene. U sekundi, običan radni dan pretvorio se u dan tuge.

Dok su lekari, vatrogasci i policajci vadili unesrećene iz zgužvanog metala, dok su deca pozivala roditelje da pitaju da li su živi, društvene mreže su već bile pune komentara. Svi su znali sve: jedni su krivili Vučića, drugi vozača, treći puteve, četvrti firmu. Svi su imali mišljenje — niko trenutak tišine.

Predsednik Vučić je uputio saučešće porodicama nastradalih. I da, to je ljudski čin. Koliko god neko bio protiv vlasti, nije stvar u tome ko je rekao — već što je rekao. Jer ako u trenutku kada se gube životi ne umemo da priznamo ni najosnovniji gest ljudskosti, onda nismo opozicija, ni vlast — onda nismo ljudi.

Ni ja nisam za vlast. Ali danas nisam ni protivnik. Danas sam lekar. I čovek. I dok gledam slike autobusa na krovu, ne pitam se ko je kriv, nego kako su.

Zaboravili smo da postoje dani kada se ne govori, nego ćuti. Zaboravili smo da tragedija ne traži objašnjenje, nego saosećanje. Dovoljno je biti čovek, ali izgleda da je to danas najteža uloga.

Svaka nesreća kod nas postane povod za prepirke, za dokazivanje, za politička nadgornjavanja. Ljudi još nisu ni sahranjeni, a već su podeljeni na „njihove“ i „naše“. I tako, dok se svađamo, gubimo ono najvažnije — meru ljudskosti.

Danas nije dan za krivce. Danas je dan za molitvu, za porodice koje su izgubile svoje, za one koji se bore u bolnici, za
sve koji su pomagali. Danas je dan da spustimo glavu i ćutimo.

Jer ako više ne znamo da zaćutimo pred tuđom nesrećom – nije samo autobus danas pao. Pali smo i mi. Ali, još ima nade
sve dok postoji bar neko ko ume da stane, da zaćuti, da se pomoli i da pruži ruku. Jer ljudskost ne umire naglo. Ona nestaje polako — sve dok je ne probudimo u sebi.

dr Svetlana Cvijanović

Foto: MUP Srbije