На путу између Сремске Митровице и Јарка данас се догодила трагедија. Аутобус који је превозио раднике преврнуо се, три особе су изгубиле живот, а десетине су повређене. У секунди, обичан радни дан претворио се у дан туге.

Док су лекари, ватрогасци и полицајци вадили унесрећене из згужваног метала, док су деца позивала родитеље да питају да ли су живи, друштвене мреже су већ биле пуне коментара. Сви су знали све: једни су кривили Вучића, други возача, трећи путеве, четврти фирму. Сви су имали мишљење — нико тренутак тишине.

Председник Вучић је упутио саучешће породицама настрадалих. И да, то је људски чин. Колико год неко био против власти, није ствар у томе ко је рекао — већ што је рекао. Јер ако у тренутку када се губе животи не умемо да признамо ни најосновнији гест људскости, онда нисмо опозиција, ни власт — онда нисмо људи.

Ни ја нисам за власт. Али данас нисам ни противник. Данас сам лекар. И човек. И док гледам слике аутобуса на крову, не питам се ко је крив, него како су.

Заборавили смо да постоје дани када се не говори, него ћути. Заборавили смо да трагедија не тражи објашњење, него саосећање. Довољно је бити човек, али изгледа да је то данас најтежа улога.

Свака несрећа код нас постане повод за препирке, за доказивање, за политичка надгорњавања. Људи још нису ни сахрањени, а већ су подељени на „њихове“ и „наше“. И тако, док се свађамо, губимо оно најважније — меру људскости.

Данас није дан за кривце. Данас је дан за молитву, за породице које су изгубиле своје, за оне који се боре у болници, за
све који су помагали. Данас је дан да спустимо главу и ћутимо.

Јер ако више не знамо да заћутимо пред туђом несрећом – није само аутобус данас пао. Пали смо и ми. Али, још има наде
све док постоји бар неко ко уме да стане, да заћути, да се помоли и да пружи руку. Јер људскост не умире нагло. Она нестаје полако — све док је не пробудимо у себи.

др Светлана Цвијановић

Фото: МУП Србије