Svaki minut je važan – čak i ako je neko kriv, život mu ne sme biti oduzet zbog inertnog sistema.
Stefan Đurđević. Osamnaest godina. Heroj Kraljeva. Pre četiri godine, sa svojim prijateljima, spasio je petogodišnjeg dečaka iz reke Ibar. Ruka koja se pružila u panici. Srce koje nije osećalo strah. Heroj. Dijabetičar. Svaki minut njegovog života bio je dragocen.
4. novembar 2025. Privođenje. Policija u svom „najboljem izdanju“ — ozbiljna, odmerena, spremna da rešava probleme grada. Stefan se žali na zdravstvene tegobe. Hitna pomoć dolazi. Ali vreme prolazi. Minuti koji za njega nisu obični,već pitanje života i smrti, prolaze uz pogled koji kaže: „Sve je po proceduri.“
I šta se dešava? Sistem odlučuje da je sve u redu. Ali nije. Ni jedan papir, ni pravilnik, ni procedura ne može opravdati što je život mladog čoveka ugašen. Ništa — apsolutno ništa.
Da, možda je Stefan u nekom trenutku grešio. Možda je za nešto mogao odgovarati pred
sudom. Sud i sudija postoje da odlučuju o krivici, da presude i da kazne. Ali Stefan nije mogao odgovarati za život koji mu je oduzet pre vremena. Čak i kriv, čovek ne sme umreti zbog proceduralnih zabluda, inertnosti sistema ili birokratske ravnodušnosti.
Stefanov dijabetes nije bio papir koji se može ignorisati. Svaki minut njegovog tela, svaka otkucaja srca, zahtevali su hitnu i preciznu reakciju. A sistem? Sistem je čekao. Procedura je čekala. Život je otišao.
I dok institucije ćute, a mediji nagađaju i pišu poluistine, mi ostajemo sa jednim pitanjem: koliko života još mora biti izgubljeno da bi se shvatilo da ljudski život nije administrativni zadatak? Da li je potrebno da heroj, tinejdžer, dijabetičar, neko ko je spasio druge, postane samo broj u statistici da bi se ustanovila elementarna pravda?
Ovo nije samo priča o Stefanu. Ovo je priča o svima nama. O sistemu koji često zaboravlja da je svrha policije, sudova i hitne pomoći da sačuvaju život. O tome da heroji ne bi smeli da umiru dok birokratija i inertni zakoni odlučuju ko zaslužuje pomoć, a ko može da sačeka da
umre.
Stefanova ruka koja je spasla dečaka sada je simbol nepravde. Sistem je zakazao. Procedura je pobedila. A mlad život je ugašen. I dok čekamo odgovore koji možda nikada neće doći, jedno je sigurno: čak i grešan, čak i kriv, čovek zaslužuje da mu život bude sačuvan. Jer heroji ne umiru zbog grešaka koje sistem može da ispravi.
A dok čekamo, setimo se svakog minuta. Jer za dijabetičara, za mladog čoveka, za Stefana — svaki minut znači život ili smrt. I sistem bi morao da zna to bolje nego iko.
dr Svetlana Cvijanović
