Сваки минут је важан – чак и ако је неко крив, живот му не сме бити одузет због инертног система.
Стефан Ђурђевић. Осамнаест година. Херој Краљева. Пре четири године, са својим пријатељима, спасио је петогодишњег дечака из реке Ибар. Рука која се пружила у паници. Срце које није осећало страх. Херој. Дијабетичар. Сваки минут његовог живота био је драгоцен.
4. новембар 2025. Привођење. Полиција у свом „најбољем издању“ — озбиљна, одмерена, спремна да решава проблеме града. Стефан се жали на здравствене тегобе. Хитна помоћ долази. Али време пролази. Минути који за њега нису обични,већ питање живота и смрти, пролазе уз поглед који каже: „Све је по процедури.“
И шта се дешава? Систем одлучује да је све у реду. Али није. Ни један папир, ни правилник, ни процедура не може оправдати што је живот младог човека угашен. Ништа — апсолутно ништа.
Да, можда је Стефан у неком тренутку грешио. Можда је за нешто могао одговарати пред
судом. Суд и судија постоје да одлучују о кривици, да пресуде и да казне. Али Стефан није могао одговарати за живот који му је одузет пре времена. Чак и крив, човек не сме умрети због процедуралних заблуда, инертности система или бирократске равнодушности.
Стефанов дијабетес није био папир који се може игнорисати. Сваки минут његовог тела, свака откуцаја срца, захтевали су хитну и прецизну реакцију. А систем? Систем је чекао. Процедура је чекала. Живот је отишао.
И док институције ћуте, а медији нагађају и пишу полуистине, ми остајемо са једним питањем: колико живота још мора бити изгубљено да би се схватило да људски живот није административни задатак? Да ли је потребно да херој, тинејџер, дијабетичар, неко ко је спасио друге, постане само број у статистици да би се установила елементарна правда?
Ово није само прича о Стефану. Ово је прича о свима нама. О систему који често заборавља да је сврха полиције, судова и хитне помоћи да сачувају живот. О томе да хероји не би смели да умиру док бирократија и инертни закони одлучују ко заслужује помоћ, а ко може да сачека да
умре.
Стефанова рука која је спасла дечака сада је симбол неправде. Систем је заказао. Процедура је победила. А млад живот је угашен. И док чекамо одговоре који можда никада неће доћи, једно је сигурно: чак и грешан, чак и крив, човек заслужује да му живот буде сачуван. Јер хероји не умиру због грешака које систем може да исправи.
А док чекамо, сетимо се сваког минута. Јер за дијабетичара, за младог човека, за Стефана — сваки минут значи живот или смрт. И систем би морао да зна то боље него ико.
др Светлана Цвијановић
