O višenedeljnoj nestašici fiziološkog rastvora građani Srbije nisu saznali od nadležnih institucija, već, kao i mnogo puta do sada, sa društvenih mreža. Ljudi su danima obilazili apoteke pokušavajući da pronađu osnovno medicinsko sredstvo koje se svakodnevno koristi u kućnom lečenju, ambulantama i bolnicama. Tek nakon toga problem je privukao pažnju dela novinara, ali je vest ostala gotovo neprimećena u moru drugih informacija, dodatno potisnuta praznicima i opštim zamorom javnosti.

Prema dostupnim podacima, apoteke širom Srbije više od dva meseca nisu imale fiziološki rastvor u bocama namenjenim kućnoj i ambulantnoj upotrebi. Nestašica je započela tiho, bez ikakvog zvaničnog upozorenja ili objašnjenja, da bi se potom proširila i na domove zdravlja i bolnice.

Proizvođač, kompanija Hemofarm, povukla je sredinom novembra više serija infuzionih rastvora zbog prijavljenog curenja tečnosti iz pojedinih boca. Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS) o tome je obaveštena 11. novembra, a povučene su serije proizvedene u periodu od avgusta do oktobra 2025. godine. ALIMS je saopštio da je povlačenje sprovedeno iz predostrožnosti, radi zaštite
bezbednosti pacijenata, uz tvrdnju da kvalitet ostalih serija nije doveden u pitanje i da je uzrok problema otklonjen.

Međutim, ključno pitanje ostaje bez odgovora: kako je moguće da ni posle više od dva meseca nema adekvatne zamene, obnove zaliha ili makar jasne informacije o tome kada će se snabdevanje normalizovati?

Nestašica se najpre pojavila u apotekama, a zatim se proširila i na zdravstvene ustanove. Pacijenti svedoče o apsurdnim situacijama u kojima im se savetuje da sami pronađu fiziološki rastvor i donesu ga na infuziju. Roditelji male dece, u jeku respiratornih infekcija, ostali su bez osnovnog sredstva za inhalacije i ispiranje nosa. Sve se odvijalo tiho, bez zvaničnih saopštenja, bez procene rizika i bez javno predstavljenog plana za rešavanje problema.

Problem nije zaobišao ni bolnice. Zdravstvene ustanove sekundarnog i tercijarnog nivoa radile su sa minimalnim zalihama, a pojedini lekari upozoravali su da bi potpuni nestanak fiziološkog rastvora ozbiljno ugrozio zbrinjavanje pacijenata, jer za ovaj rastvor ne postoji adekvatna zamena. Ipak, o tome se govorilo tiho i nezvanično.

Ilustrativan je primer Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac, koji pokriva zdravstvenu zaštitu za oko 1,8 miliona stanovnika i godišnje obavi više od 410.000 zdravstvenih usluga. Prema svedočenjima pacijenata, na onkologiji ovog kliničkog centra nije bilo fiziološkog rastvora, pa su se terapije, u nedostatku osnovnog rastvora, razblaživale glukozom. Uprava UKC Kragujevac nije odgovorila na pitanja novinara: zašto je do nestašice došlo, koliko će trajati, da li je terapija ugrožena i da li je glukoza bezbedna zamena u svim slučajevima.

Stručna literatura jasno navodi da se glukoza ne može rutinski koristiti umesto fiziološkog rastvora kod onkoloških pacijenata,
osim uz preciznu indikaciju i individualnu procenu lekara. Fiziološki rastvor služi za nadoknadu tečnosti i elektrolita i održavanje volumena krvi, dok glukoza ima sasvim drugačiju metaboličku ulogu i u organizmu brzo postaje hipotonična. Zamena je moguća samo u strogo definisanim situacijama, po jasno utvrđenim protokolima.

Važno je naglasiti da su nestašice pojedinih lekova u Srbiji već godinama prisutne, ali da se ovakav problem sa osnovnim infuzionim rastvorima gotovo ne pamti. Upravo zato zabrinjava činjenica da sistem nema vidljive krizne rezerve, alternativnog dobavljača niti jasnu strategiju u slučaju povlačenja proizvoda jednog dominantnog proizvođača.

U javnosti se kao logično rešenje pominje interventni uvoz fiziološkog rastvora, ali u praksi je taj proces izuzetno komplikovan, spor i skup. Prema informacijama iz zdravstvenih ustanova, interventni uvoz zahteva posebne dozvole, usklađivanje sa regulatornim procedurama, kao i organizaciju transporta za velike količine teške i kabaste robe. Cena fiziološkog rastvora iz interventnog uvoza višestruko je viša od cene proizvoda domaćeg proizvođača. Dok fiziološki rastvor iz Hemofarma košta oko 80 dinara po pakovanju, interventno uvezeni proizvodi dostižu cenu i do 284 dinara, bez uračunatih dodatnih logističkih troškova.

Zbog toga su veleprodaje i zdravstvene ustanove često nevoljne da ulaze u takve nabavke, posebno u situaciji kada postoji rizik da se domaći proizvođač u međuvremenu vrati na tržište i ponovo preuzme snabdevanje. Dodatni problem predstavlja činjenica da se proizvodnja infuzionih rastvora planira i do devet meseci unapred, što interventni uvoz čini neefikasnim rešenjem u akutnim situacijama. Sve to ukazuje da interventni uvoz nije sistemsko rešenje, već skupa i nesigurna investicija u sistemu koji nema krizne mehanizme.

Kompanija Hemofarm tvrdi da su zdravstvene ustanove uredno snabdevene, ali iskustva sa terena govore drugačije. Drugi dobavljač, kompanija Baxter, uvozila je dodatne količine rastvora u kesama, ali nije mogla da zadovolji potrebe tržišta upravo zbog ograničenja proizvodnih kapaciteta i dugoročnog planiranja. Iako su nove isporuke najavljivane, to ne menja činjenicu da je sistem nedeljama funkcionisao bez osnovnog resursa.

Posebno zabrinjava gotovo potpuni izostanak reakcije zdravstvene struke. O nestašici su se interesovali uglavnom lekari iz privatne prakse, dok je interesovanje zaposlenih u javnom sistemu bilo minimalno. Nema javnih saopštenja strukovnih udruženja, nema upozorenja, nema zahteva za hitno postupanje. Ćutanje struke u ovakvim situacijama nije neutralno već ono postaje deo problema.

U isto vreme, javni prostor su preplavili saveti o „kućnoj radinosti“, tj. pravljenju fiziološkog rastvora od kuhinjske soli i vode. Takva praksa nije bezazlena. Fiziološki rastvor mora biti sterilan i precizno pripremljen, jer svaka improvizacija nosi rizik od infekcija, iritacija sluzokože i pogoršanja zdravstvenog stanja, naročito kod dece, starijih i hroničnih bolesnika. Masovno samosnalaženje pacijenata pokazuje koliko su
građani navikli da probleme rešavaju sami, umesto da zahtevaju odgovornost i reakciju institucija.

Fiziološki rastvor nije „obična slana voda“. Reč je o osnovnom medicinskom sredstvu čija je koncentracija elektrolita prilagođena ljudskoj krvi. Njegova primena obuhvata nadoknadu tečnosti kod dehidratacije, krvarenja i opekotina, primenu i razblaživanje lekova, posebno u onkološkoj terapiji, parenteralnu ishranu, inhalacije, ispiranje nosa, očiju i rana, kao i brojne dijagnostičke i terapijske procedure. Za ovaj rastvor ne postoji univerzalna zamena.

Kada u jednoj državi nestane fiziološki rastvor, a javnost o tome saznaje sa društvenih mreža, a ne od institucija, više nije reč o proizvodnom ili logističkom problemu. To je pitanje funkcionisanja celokupnog zdravstvenog sistema. Fiziološki i ostali rastvori su samo najvidljiviji.

Pravi problemi su mnogo dublji: zavisnost od jednog proizvođača, izostanak kriznih protokola i navika da se građani ne smatraju dostojnima potpune i pravovremene informacije. Ako ovo društvo želi da spreči sledeću krizu, moraće da preispita ne samo proizvodnju i distribuciju lekova, već i svoj pristup odgovornosti, transparentnosti i zaštiti građana. Jer kad nestane ono najosnovnije, pitanje više nije šta može nestati sledeće, već hoće li država uopšte reagovati.

Više od leka i nedostatka transparentnih informacija od javnog značaja, nestašica rastvora otkriva krajnju neodgovornost i haos u zdravstvenom sistemu Srbije.

prim. dr Slavica Plavšić, specijalista za plućne bolesti