О вишенедељној несташици физиолошког раствора грађани Србије нису сазнали од надлежних институција, већ, као и много пута до сада, са друштвених мрежа. Људи су данима обилазили апотеке покушавајући да пронађу основно медицинско средство које се свакодневно користи у кућном лечењу, амбулантама и болницама. Тек након тога проблем је привукао пажњу дела новинара, али је вест остала готово непримећена у мору других информација, додатно потиснута празницима и општим замором јавности.

Према доступним подацима, апотеке широм Србије више од два месеца нису имале физиолошки раствор у боцама намењеним кућној и амбулантној употреби. Несташица је започела тихо, без икаквог званичног упозорења или објашњења, да би се потом проширила и на домове здравља и болнице.

Произвођач, компанија Хемофарм, повукла је средином новембра више серија инфузионих раствора због пријављеног цурења течности из појединих боца. Агенција за лекове и медицинска средства Србије (АЛИМС) о томе је обавештена 11. новембра, а повучене су серије произведене у периоду од августа до октобра 2025. године. АЛИМС је саопштио да је повлачење спроведено из предострожности, ради заштите
безбедности пацијената, уз тврдњу да квалитет осталих серија није доведен у питање и да је узрок проблема отклоњен.

Међутим, кључно питање остаје без одговора: како је могуће да ни после више од два месеца нема адекватне замене, обнове залиха или макар јасне информације о томе када ће се снабдевање нормализовати?

Несташица се најпре појавила у апотекама, а затим се проширила и на здравствене установе. Пацијенти сведоче о апсурдним ситуацијама у којима им се саветује да сами пронађу физиолошки раствор и донесу га на инфузију. Родитељи мале деце, у јеку респираторних инфекција, остали су без основног средства за инхалације и испирање носа. Све се одвијало тихо, без званичних саопштења, без процене ризика и без јавно представљеног плана за решавање проблема.

Проблем није заобишао ни болнице. Здравствене установе секундарног и терцијарног нивоа радиле су са минималним залихама, а поједини лекари упозоравали су да би потпуни нестанак физиолошког раствора озбиљно угрозио збрињавање пацијената, јер за овај раствор не постоји адекватна замена. Ипак, о томе се говорило тихо и незванично.

Илустративан је пример Универзитетског клиничког центра Крагујевац, који покрива здравствену заштиту за око 1,8 милиона становника и годишње обави више од 410.000 здравствених услуга. Према сведочењима пацијената, на онкологији овог клиничког центра није било физиолошког раствора, па су се терапије, у недостатку основног раствора, разблаживале глукозом. Управа УКЦ Крагујевац није одговорила на питања новинара: зашто је до несташице дошло, колико ће трајати, да ли је терапија угрожена и да ли је глукоза безбедна замена у свим случајевима.

Стручна литература јасно наводи да се глукоза не може рутински користити уместо физиолошког раствора код онколошких пацијената,
осим уз прецизну индикацију и индивидуалну процену лекара. Физиолошки раствор служи за надокнаду течности и електролита и одржавање волумена крви, док глукоза има сасвим другачију метаболичку улогу и у организму брзо постаје хипотонична. Замена је могућа само у строго дефинисаним ситуацијама, по јасно утврђеним протоколима.

Важно је нагласити да су несташице појединих лекова у Србији већ годинама присутне, али да се овакав проблем са основним инфузионим растворима готово не памти. Управо зато забрињава чињеница да систем нема видљиве кризне резерве, алтернативног добављача нити јасну стратегију у случају повлачења производа једног доминантног произвођача.

У јавности се као логично решење помиње интервентни увоз физиолошког раствора, али у пракси је тај процес изузетно компликован, спор и скуп. Према информацијама из здравствених установа, интервентни увоз захтева посебне дозволе, усклађивање са регулаторним процедурама, као и организацију транспорта за велике количине тешке и кабасте робе. Цена физиолошког раствора из интервентног увоза вишеструко је виша од цене производа домаћег произвођача. Док физиолошки раствор из Хемофарма кошта око 80 динара по паковању, интервентно увезени производи достижу цену и до 284 динара, без урачунатих додатних логистичких трошкова.

Због тога су велепродаје и здравствене установе често невољне да улазе у такве набавке, посебно у ситуацији када постоји ризик да се домаћи произвођач у међувремену врати на тржиште и поново преузме снабдевање. Додатни проблем представља чињеница да се производња инфузионих раствора планира и до девет месеци унапред, што интервентни увоз чини неефикасним решењем у акутним ситуацијама. Све то указује да интервентни увоз није системско решење, већ скупа и несигурна инвестиција у систему који нема кризне механизме.

Компанија Хемофарм тврди да су здравствене установе уредно снабдевене, али искуства са терена говоре другачије. Други добављач, компанија Баxтер, увозила је додатне количине раствора у кесама, али није могла да задовољи потребе тржишта управо због ограничења производних капацитета и дугорочног планирања. Иако су нове испоруке најављиване, то не мења чињеницу да је систем недељама функционисао без основног ресурса.

Посебно забрињава готово потпуни изостанак реакције здравствене струке. О несташици су се интересовали углавном лекари из приватне праксе, док је интересовање запослених у јавном систему било минимално. Нема јавних саопштења струковних удружења, нема упозорења, нема захтева за хитно поступање. Ћутање струке у оваквим ситуацијама није неутрално већ оно постаје део проблема.

У исто време, јавни простор су преплавили савети о „кућној радиности“, тј. прављењу физиолошког раствора од кухињске соли и воде. Таква пракса није безазлена. Физиолошки раствор мора бити стерилан и прецизно припремљен, јер свака импровизација носи ризик од инфекција, иритација слузокоже и погоршања здравственог стања, нарочито код деце, старијих и хроничних болесника. Масовно самосналажење пацијената показује колико су
грађани навикли да проблеме решавају сами, уместо да захтевају одговорност и реакцију институција.

Физиолошки раствор није „обична слана вода“. Реч је о основном медицинском средству чија је концентрација електролита прилагођена људској крви. Његова примена обухвата надокнаду течности код дехидратације, крварења и опекотина, примену и разблаживање лекова, посебно у онколошкој терапији, парентералну исхрану, инхалације, испирање носа, очију и рана, као и бројне дијагностичке и терапијске процедуре. За овај раствор не постоји универзална замена.

Када у једној држави нестане физиолошки раствор, а јавност о томе сазнаје са друштвених мрежа, а не од институција, више није реч о производном или логистичком проблему. То је питање функционисања целокупног здравственог система. Физиолошки и остали раствори су само највидљивији.

Прави проблеми су много дубљи: зависност од једног произвођача, изостанак кризних протокола и навика да се грађани не сматрају достојнима потпуне и правовремене информације. Ако ово друштво жели да спречи следећу кризу, мораће да преиспита не само производњу и дистрибуцију лекова, већ и свој приступ одговорности, транспарентности и заштити грађана. Јер кад нестане оно најосновније, питање више није шта може нестати следеће, већ хоће ли држава уопште реаговати.

Више од лека и недостатка транспарентних информација од јавног значаја, несташица раствора открива крајњу неодговорност и хаос у здравственом систему Србије.

прим. др Славица Плавшић, специјалиста за плућне болести