Lojalisti po Bogonoscu

Počelo je tvrdnjom doktora prava i aktuelnog popečitelja poljoprivrede da „mrtav čovek nije vlasnik sopstvenih organa“, te država, nakon smrti svoga podanika, može s njima, elem organima, da čini što joj se prohte; nastavilo se aksiomom doktoranta prava i najuposlenijeg državnog odvjetnika da su „deca, do punoletstva, vlasništvo države“, a ne svoje vlastito ili, makar, „vlasništvo“ svojih roditelja ili staratelja.

Rešenje ovog silogizma dato je, unapred, u izbornoj kampanji pod naslovom „Aleksandar Vučić – za našu decu“. Dakle, ako je AV Srbija, kako se samopredstavlja, znači – sva deca Srbije su njegova deca!

Što bi značilo, i ova nestašna, nepoćudna i neposlušna, a mladalački ljubopitljiva, na ulicama i po blokiranim fakultetima.

Upozoravao sam, početkom te 2020, najdobronamernije, predsednika svega ovoga ovde, kuda bi moglo sve to da nas, ne daj Bože, povede i odvede, ako predsednik legitimiše izbornu kampanju stranke čiji je tada bio predsednik, koju mu je neki saboter i diverzant, a u svakom slučaju neprijatelj, iz najbližeg okruženja podmetnuo, a koja se, da podsetim, na izborima zvala (i sličila kao jaje jajetu onoj Hitlerovoj, sa nemačkih izbora u martu 1936. godine): “Unseren Kinder – Die Zukunft durch A.H.”

Ili, na srpski prevedeno: “A.V – (budućnost) za našu decu”.

Samo u knjizi “Nulta 2020 tačka”, toj sam temi posvetio nekoliko tekstova: “A deca puna mašte, (naša) deca su ukras Es-en-esa”; “Ko je smestio Zeki Rodžeru”; “Miris poljskog “snopa” fašističkog cveća”; Preti li nam Zakon o prenosu ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz)?”; “Kako je “Za našu decu” evoluiralo u “Jedan narod, jedna država, jedan vođa”…

Naravno da me nije poslušao.

Izabrao je potpuno suprotnu, opet instant, trasu.

O Svetom Ignjatiju Bogonoscu (bačen lavovima u Rimu, jer je odbio da prizna idolopoklonstvo), 2025, tepa joj terminom – „lojalizam“.

U političkoj teoriji, lojalista je osoba koja pokazuje nepokolebljivu odanost i podršku određenom cilju, vođi ili, od vođe proklamovanom, „državnom /nacionalnom razlogu“.

U praksi, prva asocijacija na lojalizam je američki (građanski) rat za nezavisnost, u osmoj deceniji 18. veka, u kome se većina kolonista (zvali su se „patrioti“) borila za samostalnost, a manjina tih novodoseljenih (to su bili „lojalisti“ ili „rojalisti“, „kraljevi ljudi“), tek oko pet odsto tadašnjeg američkog stanovništva, ostala verna britanskoj kruni i ratovala za njene interese.

Inicijatori okupljanja naprednjačkih „lojalista“ tvrde da je prekretnica bio 3. novembar 2024, „kada se videlo ko je za politiku radi dece, a ko radi profita“, a u međuvremenu se pokazalo i „da nam takozvani studenti ne dozvoljavaju da imamo Novu godinu“. To su ljudi (samoizbrojali su se: ukupno ih je 1.027) koji „punim srcem podržavaju politiku predsednika Vučića zato što poručuje najbolje za naš narod, našu decu“ i koji „imaju svoju zavete“.

Šta je tih 1.027 ili 1.019, ili 17.000, koliko ih, za sada, različiti izvori izbrojaše, u odnosu na 750.000, očito, nedovoljno lojalnih i nepouzdanih članova?

I šta su oni – teorijska ili praktična, paraformacija Esenesa? Reče li naš najvažniji Neko da su neki od tih lojalista ona nabildovana „deca od 18-19 godina“, koja su hrabro, „deset na jednoga“ (pardon, na dvojicu) udarila ili se branila od Đilasa i onog njegovog jednoga?

Predsednik Republike ih zove „čuvarima vatre, jednim krilom, časnim ljudima unutar SNS-a“, za njegov ukus, „pomalo ekstremnima, uglavnom proruskima, koji su za slobodnu i samostalnu Srbiju, a izrazito su protiv onih koji bi da sprovode obojenu revoluciju.“

Ali, ono što je važnije, naš Poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice tvrdi, da on „nije deo tog tima, uvek je mislio da je to preterivanje, ali su mu tu veoma bliski ljudi, i tu niko nije protiv njega“:

„Tu ih je sada već više od 17.000, među kojima i moj brat i još neko iz moje porodice. Nisu bogati, uvek su se žestoko borili protiv struja koje su dolazile iz zapadnog obaveštajnog sektora, samo pozitivno mogu da govorim o njima. Oni su me opomenuli jedanput pre pet godina i rekli da se sa ‘žutim ološem’ ne može u koaliciju, kada su mediji prenosili kako ćemo da idemo sa Demokratskom strankom u koaliciju, nekom od tih demokratskih stranaka, sad ih ima 50, nije ni važno. Oni su se čak i na krv tamo zaklinjali, nikada sa žutim ološem i ovakvima i onakvima. Malo su tvrđi ljudi. To su uglavnom muškarci, samo mali broj žena. I oni su došli kod mene i rekli mi nikad ti nismo tražili ništa, ne trebaju ministarska mesta, mi se ne bavimo biznisom. Ti ljudi su upozorili sve one koji misle na različite načine da je potrebno da se ide protiv mene, da neće imati nikakvu podršku unutar stranke.“

A posebno je važno da su „spremni da se bore”.

Svojevremeno su se, u Šešeljevom odsustvu, radikali koje su predvodili Njegova eks Ekselencija i današnji Poglavica, zaklinjali „svemogućim Bogom, pravoslavnom verom, imenom i čašću, slavom svojih predaka i budućnošću svojih potomaka“  i da će se bezuslovno pokoravati stranci koja će, u svakom trenutku, raspolagati njihovim poslaničkim mandatoma – da nikada neće izdati ideale i program SRS. 

„Kako ja ovu zakletvu poštovao i ispunjavao, tako mi Bog pomogao“, potpisivali su svi redom, sve dok, u leto 2008, T.N. iznenada nije, negde u fioci, zaturio kovertirane ostavke naprednjačkih prebega, potpisane u crkvi Aleksandra Nevskog.

Tako nekako, i ovi aktuelni “lojalisti” su „bili prvo u jednoj maloj crkvi, to je njihov običaj“.

Sreća u nesreći je da je Poglavica svega ovoga ovde zaključio da je „važno da Srbija ne ide u to do kraja“, i da je zato važno da se formira  – pokret.

Da, dobro ste čuli, da se podgreje ideja o onome što se meni otpočetka pričinjavalo kao „Pokret za bespogovornu podršku Aleksandru Vučiću o bilo čemu bilo šta, makar i protivustavno, da odluči“. Ali, bolje i to, ako Poglavica već ne može bez toga, nego, daleko bilo, nekakva „bratstva i plemstva“, „ultrakopi“, “zakletve na krv i nož, znoj i suze”, “navijačke grupe”, ove ili one „garde“…

Jer, u kontekstu moga upozorenja s početka ovog teksta, nije zgoreg podsetiti se da su, kada je reč o stranačkim para(vojnim)formacijama u modernoj istoriji, najpoznatije baš one pri Nacionalsocijalističkoj radničkoj partiji Nemačke, čiju je kampanju iz 1936. prekopirala naša Srpska napredna.

Dvadesetih godina prošlog veka u modi je bilo da pripadnici rivalskih političkih partija – komunisti, pre svih – upadaju na skupove političkih protivnika i izazivaju masovne tuče.

Zato je vođa Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP) Adolf Hitler poželeo da, po uzoru na stranačku organizaciju Musolinijevih fašista, i unutar svoje stranke formira takvu vrstu paraformacije. Hitleru je bilo izuzetno važno osvajanje najvažnijeg javnog prostora toga doba – ulice. Njegovi batinaši su zato (izvor: „Hitlerovi jahači apokalipse“, Zoran Z. Cvetković, Agnosta, 2018) – imali zadatak da protivnicima uteraju strah u kosti i da ih „eliminišu iz javnosti“  (čitaj: proteraju sa ulica), ali i da zadive kolebljivce prikazivanjem hrabrosti, organizovanosti i beskompromisnosti u borbi za stranačke ciljeve“.

Prve grupe za redarske poslove NSDAP je osnovao još početkom 1920-tih: Salšuc („Zaštitna dvorana“), potom Šucštafel („Zaštitni odred“), obe sa skraćenicom SS, mada nisu imale direktne veze sa potonjim SS-om.

Potom nastaje Šturmabtajlung (nem. Sturmabteilung, SA) kao paraformacija NSDAP-a, u prevodu sa nemačkog – „jurišni odred“. Ova formacija je imala ključnu ulogu u Hitlerovom usponu na vlast tridesetih godina 20. veka. SA-ovci su bili poznati kao „smeđokošuljaši“ zbog boje njihove uniforme.

SA je bila prva nacistička paravojna grupa koja je razvila pseudo-vojne titule za svoje članove. Činove SA preuzele su i neke druge grupe Nacističke partije, pa i ona najozloglašenija (“crnokošuljaška”) SS.

Hitler je lično, u Minhenu, 1920, osnovao i Ordnertrupen (nem. Ordnertruppen); odred mišićavih nacista, bivših vojnika i pivničkih izbacivača, telohranitelja u današnjem smislu, sa zadatkom da održavaju red, štite zborove i okupljanja Nacističke partije od komunista koji su pokušavali da rasture te mitinge.

Ubrzo je ime kamuflirano u Športabtajlung (nem. Sportabteilung), skrivajuće ime s značenjem „sportski odred“, opet skraćeno SA, a potom i u poslednju verziju: Sturmabteilung. Već 1922. NSDAP stvara omladinsku sekciju, Jugenbund (nem. Jugendbund), za mladiće između 14 i 18 godina.

SA odredi su se, uglavnom, upuštali u ulične tuče sa komunistima, socijalistima i Jevrejima.

Kad je Hitler preuzeo vlast 1933, SA je videla sebe kao zamenu za nemačku vojsku, što je razljutilo komandu regularne armije Rajhsver koje nije simpatisalo naciste, i nazivalo SA „smeđim šljamom“. SA se smatrala opasnom i radikalnom organizacijom i zato što je opšti običaj u SA bio polaganje zakletve lojalnosti lokalnim čelnicima SA, a ne Hitleru ili Nacističkoj partiji u celini. Hitler je zato naredio smaknuće Ernsta Rema i vođstva SA, u “Noći dugih noževa”, između 30. juna i 1. jula 1934. SA od tada biva marginalizovana u nacističkoj vladajućoj strukturi.

Mnogo poznatija je bila ozloglašena SS ili Šucštafel (nem. Schutzstaffel — Odbrambene snage) je bila velika paravojna organizacija koja je bila glavni deo Nacističkoj partiji. Lider SS-a bio je Hajnrih Himler od 1929. do njenog raspuštanja posle kapitulacije 1945.

I pre početka Drugog svetskog rata, nacisti su smatrali SS elitnom jedinicom, „pretorijanskom stražom“ partije sa svim članovima odabranim po rasnim i ideološkim kriterijima. SS se razlikovao od nemačke vojske, Nacističke partije i nemačkih državnih zvaničnika i po činovima, oznakama jedinica i uniformama. Pored toga, pripadnici SS-a su na podlaktici ruke imali istetoviran broj na desnoj ruci. Manji broj označavao je viši rang u SS-u. Na kopčama opasača pripadnika Vafen SS-a bio je utisnut slogan “Odanost je moja čast!”.

U Hitlerovoj naredbi od 7. novembra 1930, pisalo je: “Prvi zadatak SS-a je da izvršava policijske zadatke unutar partije.” Izvorni zadatak mu je bio da bude partijski organ bezbednosti, partijska policija.

Borbene jedinice SS-a, nazivane Vafen-SS (nem. Waffen-SS), su se razvile u sposobne i efektivne vojnike, u mnogo slučajeva superiornije od nemačke vojske to jest Vermahta zbog žestokog ideološkog naboja i bolje vojne opreme.

„Deo tih mladića upravo iz redova lojalista ste videli kako su se suprotstavili Đilasu i njegovim batinašima, iako su bežali, izbegavali, izbegavali, izbegavali i na kraju im pokazali da se ne plaše ni najmanje. Kao miševe su ih postrojili tamo. To je samo mali deo ljudi.“ – ovim rečima predstavio je predsednik svih građana Srbije prvi ešalon svojih stranačkih “lojalista”.

Onda ide slika kako to desetoro “dece” (“omladine koju su, dok je obavljala stranačke poslove, krvnički napali Dragan Đilas, jedan njegov saradnik sa suprugom i trogodišnjim detetom”), nabildovano, k’o da im je teretana jedino zanimanje, nevino stoji postrojeno, sve u stavu za borbu, sa komesarem naprednjaka „drugom Rajom“.

Tako to obično biva kada neko neovlašćeno ispomeša decu, “državnu” i “stranačku”, “našu” i “njihovu”.

Umesto da je makar tu decu, kao Sveti Ignjatije, očinski “povukao za uvo, da brže porastu u ovoj godini”, naš Poglavica je, i prvih dana nove, neovlašćeno pozivao studente na razgovor, unapred ih diskvalifikujući da su ostali bez argumenata. Iako ti visokoškolci upravo prizivaju odmetnute državne funkcionere, a Poglavicu posebno, da se prizovu institucijama, odnosno svojim ustavnim nadležnostima.

Državne institucije, a šta to behu institucije koje ne znamo čemu služe, a uz to i ne rade?

A dovoljno bi bilo samo da ga se, njega Poglavicu, svede u okvire ustavnih nadležnosti predsednika Republike i da baš on oslobodi institucije čija je ovlašćenja uzurpirao za se. Jer studenti, pa i većina građana, ne traži njegovu “glavu”, nikakvu, čak ni političku. Neka u miru i zdravlju, a po Ustavu, izgura do kraja mandata 2027. godine. Samo to zahtevaju  naša, pa, valjda se podrazumeva, i “njihova” deca.

Cvijetin Milivojević