Šta je svest?
Na ovo pitanje odgovor pokušavaju da daju neurolozi, psihijatri, filozofi, antropolozi… Nedovoljno znamo o svesti pojedinca, još manje znamo o kolektivnoj svesti (o nesvesnom da i ne govorimo). Kada procenjujemo svest obično navodimo njen kvantitet i kvalitet.
„Vostani Serbie, davno si zaspala, u mraku ležala, sad se vozbudi!“ Vanvremenska pesma koja se sama nudi za buduću himnu, jer u refrenu sadrži i postavljenu dijagnozu i prepisanu terapiju. Ali, Srbija nije uspavana, jer san je fiziološko stanje organizma. Mi smo oboleli, sedirani, otrovani. Sva tri patološka uzroka zbirno su uticala na naš mentalni status. Petooktobarsku euforiju veoma brzo je infantilno razočaranje pretvorilo u sveopštu torpidnost-u prevodu otupelost, obamrlost, neaktivnost, nezainteresovanost. Taj bipolarni poremećaj prati nas vekovima unazad, postao je deo našeg karaktera, etno-psihoze i takvi smo bili laki plen za vešte manipulatore, mešetare, lažne mesije. Dodatno su nas hipnotisali i držali u stanju kakatonije ubeđujući nas da je svaka pobuna uzaludna, kontraproduktivna, da se svaka nada izvitoperi, svaka revolucija izneveri i svoje roditelje i svoju decu, da je sam pojam promene sinonim za prevaru. Jedan pad učinio nas je toliko nedigurnim, da isuviše lako odustajemo od novih pokušaja. Zato smo trpeli ono što nijedan narod ne bi, ono što nijedna generacija našeg naroda nije trpela. Zato smo dozvoljavali razna nepočinstva, poniženja, iživljavanja. Najposle su nas otrovali. Ta intoksikacija bila je jednako opasna kao svi naši komorbiditeti zajedno. Otrov sadrži u sebi laž da smo izabrani narod, da smo „zapad istoku, istok zapadu“, da smo „kuća na putu“, da smo večite žrtve globalne zavere, da je mit stvarnost, a stvarnost mit, nepravda, nepravda, nepravda u svakom miligramu toksina. Dodatni neželjeni efekat jeste ksenofobija, paranoja, inat, sklonost ka samopovređivanju, kultura nekažnjivosti, pravilo da pametniji ćute, popuštaju i strpljeni se spašavaju, dok se budale laktaju, probijaju i preuzimaju kormilo.
U toj mreži smo isuviše dugo, ponekad smo samo uspeli da pokidamo neku strunu, da osetimo slobodu pokreta, ali vrlo brzo bi se sami, svesno ili nesvesno, dobrovoljno ili prinudno, vraćali okovima koji nude udobnost naivnosti, neodogornosti, infantilnosti.
Da, konačna posledica naše bolesti jeste naša malokrvnost, maloumnost i maloletnost. Maloletnost je nesposobnost služenja vlastitim razumom bez nečijeg vođstva (Kant). Mi smo punoletni samo po broju godina, ali smo intelektualno nedorasli.
Zato, kada se govori o promeni svesti prvo se moramo zapitati kakav je kvalitet i kvantitet naše kolektivne svesti, šta sve na nju utiče, od unutrašnjih i spoljašnjih faktora, pa tek onda da utvrdimo šta je u njoj promenljivo, a šta nije.
Šta su „dve Srbije“?
Podele u Srbiji nisu ništa novo. Naprotiv.Pored toga što su konstantne i besmislene, naše podele su duboke, ekstenzivne, gotovo nepremostive. One nisu samo političke, geopolitičke, ideološke, vrednosne, identitetske. Te podele možemo i vremenski locirati i diferencirati.
Bil Mar je primenio isti metod kada je definisao političke podele u Americi- oni koji čeznu za pedesetim i oni koji čeznu za šezdesetim godinama prošlog veka. Te dve decenije su političke paradigme konzervativaca i progresivaca. Pedesete su godine dominacije bele, hrišćanske, tradicionalne Amerike neosetljive na etničke, rasne ili seksualne razlike. Šezdesete su godine bunta, promena i revolucija. One donose emancipaciju crnaca, žena, LGBT populalcije, antiratni pokret, razbijanje nametnutih tabua…
U Srbiji takođe dve decenije postaju paradigme dva suprotstavljena politička (ne samo politička) tabora. To su devedesete i dvehiljadite.
Takozvana patriotska, nacionalna, tradicionalna Srbija ne želi da se vrati u devedesete, vež želi da promeni njihov ishod. Želi da dobije bitke izgubljene devedesetihm jer razlog poraza bile su nepovoljne geopolitičke okolnosti kada je „ceo svet“ bio protiv Srbije i kada naše rukovodstvo nije bilo dovoljno odlučno, hrabro i strpljivo. Sada se prilike u svetu menjaju na bolje po Srbiju, uzdigao se sibirski medved, pridružila mu se drevna Kina i uz ostatak slobodoljubivog čovečanstva stiču se realni uslovi za stvaranje srpkog sveta, za ujedinjenje srpskih zemalja, za početak hiljadugodišnjeg srpskog Rajha. Mentalni sklop je isti kao devedesetih, narativ je isti, isti su neprijatelji, isti su motivi, ista interpretacija i prošlosti i budućnosti, sve je isto kao i devedesetih-samo što svet više nije isti, pa samim tim ni ishod neće biti isti kao na kraju dvadesetog veka. Naprotiv-sve izgubljeno povratićemo, sve ubijeno osvetićemo, sve krvnike kaznićemo. Srbija zemlja Srba i ostalih (ako baš mora), pravoslavnih, svetosavnih, ćiriličnih, heteroseksualnih, patrijahalnih, onih koji mirišu na rakiju, a tu rakiju ispijaju uz umetnike kratkih imena (duža se teže pamte)-Baja, Goce, Žare…
Na suprotnoj strani su oni koji bi ispravljali greške iz dvehiljaditih. Oni koji bi izvršili lustraciju, demontažu i remontažu javnog servisa i medijske scene, čistku bezbednosnog sektora, Srbiju prebacili u traku za preticanje ka EU. Ne bi se mirili sa socijalistima,zabranili bi ekstremističke stranke i one koji promovišu politiku nasilja i zločina, izvršili pravedniju privatizaciju, reformisali državnu upravu, razdvojili državu od partije, državu od crkve, državu od privatnosti pojedinca. Za ovu stranu globalna kretanja nisu povoljna, signali spolja nisu ohrabrujući, ali ideja evopeizacije i modernizacije Srbija je još uvek živa, a živom je održava, ne pružena ruka iz Brisela (toliko puta nas je izneverila), niti sposobnost lidera pro-EU stranaka (toliko puta su izneverili i sebe i nas), već dah radikalske smrti koji nam je uvek za vratom.
Da stvari budu još komlikovanije-ova podela je danas dodatno prikrivena prašinom koja se podigla nakon pada nadstrešnice. Onih koji su protiv Vučića, a koji su za devedesete ima isuviše mnogo da bi ovaj sukob bio logičniji i predvidljiviji. Onih koji su za Vučića i za dvehiljadite ima premalo i oni se ili pretvaraju ili su tamo zalutali. Oni koji su za Vučića i za devedesete pronašli su svoje prirodno stanište, kako i oni koji su protiv Vučića i za dvehiljadite.
Za Vučića i protiv Vučića-ta podela je izvedena, ona je posledica procesa koji će se uskoro završiti – na ovaj ili onaj način. Ali, podela na dve decenije će ostati čak i posle Vučića i na to moramo biti spremni već sada, jer dok tu podelu ne prevaziđemo i dalje ćemo ostati bez svesti, bez „promene“ svesti, dezorjentisani prema ličnostima (da li smo za Miloševića ili za Đinđića), dezorjentisani u vremenu ( da li smo za kraj dvadesetog ili početak dvedeset i prvog veka) i dezorjentisani u prostoru (jesmo li za Evropu ili za Evroaziju).
dr Aleksandar Dikić
