Шта је свест?
На ово питање одговор покушавају да дају неуролози, психијатри, филозофи, антрополози… Недовољно знамо о свести појединца, још мање знамо о колективној свести (о несвесном да и не говоримо). Када процењујемо свест обично наводимо њен квантитет и квалитет.
„Востани Сербие, давно си заспала, у мраку лежала, сад се возбуди!“ Ванвременска песма која се сама нуди за будућу химну, јер у рефрену садржи и постављену дијагнозу и преписану терапију. Али, Србија није успавана, јер сан је физиолошко стање организма. Ми смо оболели, седирани, отровани. Сва три патолошка узрока збирно су утицала на наш ментални статус. Петооктобарску еуфорију веома брзо је инфантилно разочарање претворило у свеопшту торпидност-у преводу отупелост, обамрлост, неактивност, незаинтересованост. Тај биполарни поремећај прати нас вековима уназад, постао је део нашег карактера, етно-психозе и такви смо били лаки плен за веште манипулаторе, мешетаре, лажне месије. Додатно су нас хипнотисали и држали у стању какатоније убеђујући нас да је свака побуна узалудна, контрапродуктивна, да се свака нада извитопери, свака револуција изневери и своје родитеље и своју децу, да је сам појам промене синоним за превару. Један пад учинио нас је толико недигурним, да исувише лако одустајемо од нових покушаја. Зато смо трпели оно што ниједан народ не би, оно што ниједна генерација нашег народа није трпела. Зато смо дозвољавали разна непочинства, понижења, иживљавања. Најпосле су нас отровали. Та интоксикација била је једнако опасна као сви наши коморбидитети заједно. Отров садржи у себи лаж да смо изабрани народ, да смо „запад истоку, исток западу“, да смо „кућа на путу“, да смо вечите жртве глобалне завере, да је мит стварност, а стварност мит, неправда, неправда, неправда у сваком милиграму токсина. Додатни нежељени ефекат јесте ксенофобија, параноја, инат, склоност ка самоповређивању, култура некажњивости, правило да паметнији ћуте, попуштају и стрпљени се спашавају, док се будале лактају, пробијају и преузимају кормило.
У тој мрежи смо исувише дуго, понекад смо само успели да покидамо неку струну, да осетимо слободу покрета, али врло брзо би се сами, свесно или несвесно, добровољно или принудно, враћали оковима који нуде удобност наивности, неодогорности, инфантилности.
Да, коначна последица наше болести јесте наша малокрвност, малоумност и малолетност. Малолетност је неспособност служења властитим разумом без нечијег вођства (Кант). Ми смо пунолетни само по броју година, али смо интелектуално недорасли.
Зато, када се говори о промени свести прво се морамо запитати какав је квалитет и квантитет наше колективне свести, шта све на њу утиче, од унутрашњих и спољашњих фактора, па тек онда да утврдимо шта је у њој променљиво, а шта није.
Шта су „две Србије“?
Поделе у Србији нису ништа ново. Напротив.Поред тога што су константне и бесмислене, наше поделе су дубоке, екстензивне, готово непремостиве. Оне нису само политичке, геополитичке, идеолошке, вредносне, идентитетске. Те поделе можемо и временски лоцирати и диференцирати.
Бил Мар је применио исти метод када је дефинисао политичке поделе у Америци- они који чезну за педесетим и они који чезну за шездесетим годинама прошлог века. Те две деценије су политичке парадигме конзервативаца и прогресиваца. Педесете су године доминације беле, хришћанске, традиционалне Америке неосетљиве на етничке, расне или сексуалне разлике. Шездесете су године бунта, промена и револуција. Оне доносе еманципацију црнаца, жена, ЛГБТ популалције, антиратни покрет, разбијање наметнутих табуа…
У Србији такође две деценије постају парадигме два супротстављена политичка (не само политичка) табора. То су деведесете и двехиљадите.
Такозвана патриотска, национална, традиционална Србија не жели да се врати у деведесете, веж жели да промени њихов исход. Жели да добије битке изгубљене деведесетихм јер разлог пораза биле су неповољне геополитичке околности када је „цео свет“ био против Србије и када наше руководство није било довољно одлучно, храбро и стрпљиво. Сада се прилике у свету мењају на боље по Србију, уздигао се сибирски медвед, придружила му се древна Кина и уз остатак слободољубивог човечанства стичу се реални услови за стварање српког света, за уједињење српских земаља, за почетак хиљадугодишњег српског Рајха. Ментални склоп је исти као деведесетих, наратив је исти, исти су непријатељи, исти су мотиви, иста интерпретација и прошлости и будућности, све је исто као и деведесетих-само што свет више није исти, па самим тим ни исход неће бити исти као на крају двадесетог века. Напротив-све изгубљено повратићемо, све убијено осветићемо, све крвнике казнићемо. Србија земља Срба и осталих (ако баш мора), православних, светосавних, ћириличних, хетеросексуалних, патријахалних, оних који миришу на ракију, а ту ракију испијају уз уметнике кратких имена (дужа се теже памте)-Баја, Гоце, Жаре…
На супротној страни су они који би исправљали грешке из двехиљадитих. Они који би извршили лустрацију, демонтажу и ремонтажу јавног сервиса и медијске сцене, чистку безбедносног сектора, Србију пребацили у траку за претицање ка ЕУ. Не би се мирили са социјалистима,забранили би екстремистичке странке и оне који промовишу политику насиља и злочина, извршили праведнију приватизацију, реформисали државну управу, раздвојили државу од партије, државу од цркве, државу од приватности појединца. За ову страну глобална кретања нису повољна, сигнали споља нису охрабрујући, али идеја евопеизације и модернизације Србија је још увек жива, а живом је одржава, не пружена рука из Брисела (толико пута нас је изневерила), нити способност лидера про-ЕУ странака (толико пута су изневерили и себе и нас), већ дах радикалске смрти који нам је увек за вратом.
Да ствари буду још комликованије-ова подела је данас додатно прикривена прашином која се подигла након пада надстрешнице. Оних који су против Вучића, а који су за деведесете има исувише много да би овај сукоб био логичнији и предвидљивији. Оних који су за Вучића и за двехиљадите има премало и они се или претварају или су тамо залутали. Они који су за Вучића и за деведесете пронашли су своје природно станиште, како и они који су против Вучића и за двехиљадите.
За Вучића и против Вучића-та подела је изведена, она је последица процеса који ће се ускоро завршити – на овај или онај начин. Али, подела на две деценије ће остати чак и после Вучића и на то морамо бити спремни већ сада, јер док ту поделу не превазиђемо и даље ћемо остати без свести, без „промене“ свести, дезорјентисани према личностима (да ли смо за Милошевића или за Ђинђића), дезорјентисани у времену ( да ли смо за крај двадесетог или почетак дведесет и првог века) и дезорјентисани у простору (јесмо ли за Европу или за Евроазију).
др Александар Дикић
