„Ljudi su išli u kolonama. Nikom nije smet’o vjetar što je dun’o. Te majske nedjelje je došao „Osijek“. Al’ opet je „Koševo“ bilo puno. Bio sam tad još sasma mali. I nisam znao zašto neki plaču. Rekoh sebi: provuć’ ću se džaba, sjesti negdje i navijat ću. Prođoh pored jednog redara, on samo svoju cigaru pali. Kaže: „Prođi sad i ne boj se ništa, danas te niko neće dirati, mali.“ Sjedoh negdje u gužvu, u raju, i čuh samo brujanje mase. Danas nam odlazi Asim Ferhatović. Danas nam odlazi naš Hase. Nedjelja kad je otiš’o Hase, nedjelja kad je otiš’o Hase. I BBC na mome radiju, „Oslobođenje“ u mojim rukama.

I dok je utakmica ova trajala, stariji ljudi su uzimali riječ: „Sine, Hase je tukao Engleze, Švabe i Ruse. I ovo sad mu je posljednji meč.“ Bješe rezultat 1—1 kad sudija odsvira kraj, spustiše se zastave stadiona „Koševo“. Stade jedna nedjelja da se nastavi maj, maj. Okrenu se Hase posljednji put, uzdignutih pesnica i ozarena lica. Kao da veli: „Mene više nema, al’ imate još mnogo važnih utakmica“. Izlazili smo svi iz stadiona ćutke, čulo se samo brujanje mase, poneki usklik i poneka zastava: „Svi u napad, jedan je Hase!“ (Dr Nele Karajlić i „Zabranjeno pušenje“, 1985)

Branislav Nušić je svoje „Sumnjivo lice“ pisao, ne 2026, već 1887. ili 1888, a prvi put je izvedeno 1923. godine u Beogradu.

Prvoosumnjičeno pismo „Marici Pantićevoj (inače, kćerci sreskog načelnika Jerotija Pantića, lično)“ koje je „mirisalo na promincle“ stiglo je čak iz Prokuplja: „Marice, dušo moja! Prim’o sam tvoje slatko pismo i izljubio sam ga stotinu puta. Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u njemu izložila. Jedva čekam srećan čas da pritisnem poljubac na tvoja usta. Tvoj do groba verni Đoka.“

Drugo, šifrovano, stiglo iz ministarstva u sresko načelstvo: „Plava riba, kljukana dinastija. Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt,  zora, kundak, vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop!“

A razrešenje, čitano opštom šifrom: „Strogo poverljivo. Prema saznanju i tragu do sada uočenome u tome se srezu sada nalazi izvesno sumnjivo lice koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma sa namerom da ih prenese preko granice. Tačan opis ovog sumnjivog lica nepoznat je vlastima! Jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je moguće da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom sprovede u Beograd. Udvojte pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i ako vam zatreba pomoć, obratite se u moje ime susednim sreskim vlastima.“

Sreski špijun Aleksa Žunjić (bivši žandarm, toliko ponosan na svoje zanimanje, da je štampao čak i vizit-kartu) posumnjao da je to baš onaj zaljubljeni gospodin Đoka iz prvog pismena, te da je odseo u kafani „Evropa“.

A kako je sreski špijun otkrio prvi trag: „Probudim se ja jutros rano. Pokvaren mi sat, pa ne znam koliko je bilo, al’ biće da je bilo pet, pola šest. Može biti i više, al’ više od šest nije bilo. Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak. Jeo sam pre neki dan neki spanać sa ovčetinom, pa od to doba kao nešto ne valja mi stomak. Zavija me tako i diza me po dva-tri puta na noć, te rekoh da uzmem malo stare komovice sa kičicom…“

Progon političkih protivnika nacizma u Nemačkoj počeo je odmah po Hitlerovom, legalnom i legitimnom, dolasku na vlast, 30. januara 1933. i, tokom tridesetih, prerastao je iz masovnog političkog nasilja u sistematski policijski teror.

U martu i aprilu 1933. procenjuje se da je 40.000 – 50.000 političkih protivnika odvedeno u tzv. „zaštitni pritvor“ (Schutzhaft) i zatvarano u logore. Nemački Istorijski muzej navodi da je do kraja 1933. oko 80.000 protivnika režima bilo uhapšeno, mučeno ili prinudno angažovano u različitim mestima zatočenja.

Gestapo i policija mogli su, nakon 23. marta 1933. i donošenja Zakona o prenosu ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz), da postupaju protiv građanina zato što je, na primer: kritikovao Hitlera, pričao protiv režima, širio „neprijateljske“ glasine, održavao veze sa zabranjenim političkim organizacijama, pomagao nekome ko je bio protivnik režima.

U nacističkoj Nemačkoj potkazivanje (Denunziation) bilo je važan deo sistema represije. Nije postojao samo profesionalni sistem doušnika Gestapoa: obični građani su prijavljivali komšije, kolege, rođake, stanodavce ili poznanike, a Gestapo je takve prijave koristio za pokretanje istraga. Gestapo nije imao dovoljno ljudi da nadzire čitavo stanovništvo, pa su prijave građana bile veoma značajne.

U prošloj kolumni (“Kako je predsednik Srbije „pljunuo“ na Ustav i zakone zemlje čiji je predsednik”,14.9.2026), podsetio sam kako su nacionalsocijalisti u Nemačkoj, posle 1933, špijuniranje “decentralizovali”, po dubini, toliko da su “bloklajteri” (Blockleiter; vođa bloka) i “blokvarti” (Blockwart; čuvar bloka) nadzirali i uhodili svako pojedinačno seosko imanje i porodičnu zadrugu i svaku stambenu zgradu i sve njene stanovnike. Oni su bili “oči i uši” partije i režima, vodili dosijea za svakog stanara pojedinačno, beležili ko koga posećuje, ko se kim viđa ili druži, ko ne pozdravlja sa „Heil Hitler”, ko pokazuje bilo kakve znake neslaganja sa režimom.

 “Blokvart je špijunirao svako domaćinstvo, on je imao u svakoj porodici svog dostavljača”, a njegova je dužnost, prema partiskom priručniku, bila da “mora da vodi kartoteku o svakom domaćinstvu”. Na kraju, posredstvom blokvarta (bilo ih je oko pola miliona!), “svaki pojedini Nemac je dolazio lice u lice s Firerom, a Hitler je na taj način držao ceo Rajh u svojoj šaci”. – pisao je lord Rasel, u knjizi “Pod bičem kukastog krsta” (1956, Beograd, IP “Rad”).

Uhođenje građana odvijalo se kombinovanjem državnog nadzora i mreže doušnika. Gestapo (tajna državna policija) pratio je osobe osumnjičene za protivljenje režimu, političke protivnike i druge koje je režim smatrao neprijateljima. dok je SD, obaveštajna služba SS-a, prikupljala informacije o političkim stavovima i raspoloženju stanovništva.

Važnu ulogu imali su doušnici – komšije, kolege, članovi organizacija, pa čak i članovi porodice mogli su prijaviti nečiji komentar ili ponašanje.

Nije svaka osoba bila fizički praćena. Mnogo češće je nadzor počivao na prijavama građana i prikupljanju informacija. Ljudi su zbog toga pazili šta govore, naročito u javnosti, na poslu i među ljudima kojima nisu potpuno verovali.

Doušnička mreža izgledala je mnogo veća od stvarnog broja profesionalnih agenata, jer potkazivači nisu bili samo profesionalni špijuni, već su to bile i komšije, kolege sa posla, službenici, članovi NSDAP i raznih nacističkih organizacija, poznanici, bivši prijatelji ili ljubavni partneri, pa čak i članovi najuže porodice. A motivi su bili različiti: političko uverenje, strah, lični sukob, osveta, želja za napredovanjem ili materijalna korist.

Sistem je imao veoma jak efekat zastrašivanja: čovek nije mogao da zna je li ga neko već prijavio. Država nije morala sama da prati i prisluškuje svakoga, jer su ljudi jedni drugima postajali izvor, ali i subjekat i objekat informacija, dok je mehanizam prijave komšija bio primarni alat državnog terora.

Potkazivalo se na radnom mestu: zbog navodnog širenja defetističkih glasina, kontaktiranja sa političkim protivnicima, zbog toga što je neko nešto rekao protiv režima, što nedovoljno poštuje nacističke institucije. Postojala je jaka psihološka posledica: čovek najčešće nije znao ko ga je prijavio ni zbog čega.

Gestapo nije morao niti mogao da ima svog čoveka u svakoj zgradi. Upravo zato su prijave građana bile veoma važne za funkcionisanje represivnog sistema, zbog te neophodne kombinacije mreže doušnika i privatnog, profesionalnog i političkog potkazivanja. Razlikovali su se, dakle, doušnici koji su svesno sarađivali sa Gestapoom, od potkazivača, običnog građanina koji je u u konkretnom slučaju nekoga prijavio ili prokazao.

Ono što je možda najvažnije: Nacistički sistem je pretvarao privatne odnose u potencijalni policijski odnos. Komšija je mogao prijaviti komšiju. Kolega kolegu, prijatelj prijatelja, supruga muža, rođak rođaka, dakle, član porodice člana porodice.

Prema podacima MUP-a, samo od juna do septembra 2025, u vezi sa protestima u Srbiji, procesuirano je 1.636 ljudi, studenata i građana koji su protestovali, od toga 1.372 u prekršajnim i 264 u krivičnim postupcima. U istom periodu 779 ljudi je lišeno slobode, a 307 je zadržano do 48 sati.

MUP je, prema informacijama koje je dobio studentski istraživački tim, od pada nadstrešnice do kraja avgusta 2025, podneo prijave protiv 2.382 građana.

Prema podacima nezavisne inicijative „Pustite ih sve“, od 1. novembra 2024. do septembra 2025, uhapšeno je, privedeno, pozvano na informativni razgovor, zadržano ili pritvoreno 927 osoba. Ta inicijativa tvrdi da je, do avgusta 2026, bilo više od 1.000 osoba privedenih ili uhapšenih tokom prethodne godine.

Prema podacima samog MUP-a Srbije, u prvih 10 meseci protesta, period od 1. novembra 2024. do kraja avgusta 2025: protiv 2.382 građana su podnete prijave zbog događaja povezanih sa protestima; 1.084 lica je dovedeno u policiju: 314 zbog sumnje na krivična dela, 770 zbog prekršaja; prema 434 lica određeno je zadržavanje: 240 u krivičnim predmetima, 194 u prekršajnim predmetima; 1.893 osobe procesuirane su prekršajno; 389 osoba krivično.

Uhođenje, prisluškivanje i “elektronski nadzor” kritičara vlasti, širili su se, od početka studentsko-građanskih protesta s kraja 2024, kao pošast, kao pandemija. Otkako su studenti počeli da obelodanjuju svoja iskustva sa softverskim uhođenjem koje se u ovoj zemlji ne mogu raditi bez direktnog znanja i saglasnosti broja jedan na izbornoj listi “AV – Ujedinjena Srbija”, sve su snažnije i pretnje koje građanima dolaze iz Najvišeg Državnog Rukovodstva (NDR).

O uhođenju građana od strane države i bezbednosnih, ali i parapolicijskih struktura u Srbiji tokom vlasti Esenesa, postoji niz konkretnih primera. Od klasičnog policijskog praćenja, u okviru odgovarajućih odobrenja nadležnih insitucija i zakonskih procedura, radi prikupljanja informacija o kretanju, kontaktima, sastancima i komunikacije određenih kritičara režima do nezakonitog nadzora telefona i digitalnih komunikacija.

Umesto tradicionalnog „agenta koji prati čoveka“, danas postoje stotine dokumentovanih slučajeva u kojima su u Srbiji protiv kritičara vlasti korišćeni veoma invazivni alati: Cellebrite koji omogućava izvlačenje podataka iz mobilnog telefona; NoviSpy – špijunski program za Android koji je, prema forenzičkim nalazima Amnesty Internationala, korišćen protiv pojedinih aktivista radi prikupljanja podataka, uključujući i praćenje komunikacije i aktiviranje mikrofona i kamere; Pegasus – izuzetno sofisticirani spyware kojim su, prema nalazima Amnesty Internationala, targetirani i novinari u Srbiji.

Sve do poslednjeg nivoa, kada digitalni uhoda ili napadač može da vidi ono što vidi sam korisnik telefona — poruke, fotografije, kontakte, dokumente i aktivnosti na uređaju, kao i da kompromituje sve te podatke.

Od početka građanskih protesta aktuelan je još jedan nivo tzv. digitalnog praćenja aktivista: prikupljanje fotografija i video-snimaka, identifikovanje ljudi, praćenje njihovih javnih objava i povezivanje osoba koje učestvuju u organizaciji protesta.

Na kraju, u sve je uključeno i medijsko i informativno praćenje “objekta” koje funkcioniše kao deo šireg sistema pritiska: praćenje javnih nastupa i društvenih mreža targetovane osobe, njenih kontakata i aktivnosti, nakon čega, po pravilu, uslede javni napadi, objavljivanje njenih ličnih podataka i direktni pritisci i pretnje. Amnesty je, u svom prošlogodišnjem izveštaju o Srbiji, saopštio da su UN eksperti izrazili zabrinutost zbog „sistematske kampanje diskreditovanja branilaca ljudskih prava, posmatrača izbora i novinara, uz koordinisane medijske napade, nadzor i kriminalizaciju”.

GOSI (“Gledalačko-obaveštajna služba Informera”) je naziv koji je sam Dvorski Tabloid dao, navodno sopstvenoj, mreži izvora za prikupljanje i dostavljanje informacija i dezinformacija, a posebno denuncijantnih materijala o političkim protivnicima i kritičarima Poglavičinog režima, građanskim aktivistima i studentskom pokretu.

Kako radi GOSI koji ima i svoju ekskluzivni TV emisiju “Na merama GOSI”? Javno (medijski) prokazuje target preko svojih ili “pribavljenih”, stvarnih ili montiranih, snimaka, prikuplja paraobaveštajni materijal protiv mete, identifikuje osobu i publikuje “uradak” uz negativnu javnu i političku kvalifikaciju. Ili “pribavlja” od anonimnih dojavljivača, građana, doušnika ili, ispostaviće se često, bezbednosnih službi ili paraslužbi, zatvoreni ili privatni materijal o nekome (snimci sa zatvorenih sastanaka, privatne prepiske, privatni snimci). Nečesto, isti subjekt se pojavljuje i kao agresivni denuncijant koji javno, preko najdominantnije kablovske TV u Srbiji, “pritiska”, policiju, bezbednosne agencije, tužilaštva da “preduzmu mere” protiv lica koja je GOSI, kao parabezbednosna samoslužba, već denuncirala, a najčešće mu i“presudila”.

Praktično, prema načinu na koji je sam Vrhovni Vučićoid opisuje, GOSI je neformalna mreža izvora / čitalaca / “najvernijih gledalaca” i drugih kontakata koja redakciji dostavlja informacije, fotografije, montirane snimke i kompromitujuće dokumente o kritičarima režima.

Ovaj vučićoid piše da su “pripadnici GOSI infiltrirani u blokaderske grupe i da su došli do njihovih poruka, komunikacije i snimaka”.

Denuncijacija je, teorijski, akcija, u ovom slučaju, javnog prijavljivanja neke osobe kao počinioca (sumnjivog lica) neke kriminalne ili nezakonite rabote, sa ciljem da protiv nje bude preduzeta represivna mera. Tako su se, uglavnom, u kampanji javnog potkazivanja i prokazivanja navodnih kandidata za Studentsku listu okončavale operacije diskreditacije i diskvalifikacije tih ljudi.

Jedine zvanične novine u Okeaniji iz romana “1984” Džordža Orvela zvale su se Tajms (The Times), a glavni lik, Vinston Smit, radio je baš u Ministarstvu istine, na svakodnevnom poslu prepravljanja i faksifikovanja starih tekstova i izdanja ovog lista, sa osnovnim ciljem da se istorijski zapisi usklade sa aktuelnim tvrdnjama i predviđanjima jedine Partije.

Izdavačka kuća NSDAP-a štampala je zvanične nacističke novine “Völkischer Beobachter” (Narodni posmatrač). List je objavljivao optužbe protiv osoba označenih kao protivnici nacizma; javno prozivao konkretne ljude kao političke protivnike ili „neprijatelje“ režima; vršio pritisak svojim tekstovima da se protiv stotina i hiljada ljudi preduzmu represivne mere; učestvovao u javnom stigmatizovanju progonjenih grupa… 

Sličnom rabotom bavio se i list „Der Stürmer“ kome su, navodno savesni, građani i “patriote”, masovno slali pisma kojima su prijavljivali navodno „nepodobno“ ponašanje svojih komšija i poznanika, naročito kontakte sa Jevrejima, a redakcija je, potom, nastavljala da “istražuje” u istom pravcu.

 “Völkischer Beobachter” je, od februara 1933, targetovao, pored ostalih, Hajnriha Mana, Alberta Ajnštajna, Rudolfa Oldena, Volfganga Hajnea, Juliusa Baba, Alfreda Kera, Valtera Gropiusa, Eriha Mendelsona i druge, što će se završiti njihovim javnim prokazivanjem, potiskivanjem iz javnog života i oduzimanjem nemačkog državljanstva i emigracijom.

Ajnštajn je ekspresno prošao put od novinskog prokazivanja do državne represije; u nacističkoj štampi označen je kao „Relativitäts-Jude“, a već 29. marta 1934, čak i pre referenduma na kome je budući Firer objedinio tri funkcije u jednu, oduzeto mu je nemačko državljanstvo.

Javna režimska propaganda koja je pozivala građane “da se stave na raspolaganje kao pomagači državnoj bezbednosti” išla je uporedo sa državnim progonom targetovanih ljudi. Ukratko, medijsko potkazivanje i prokazivanje (javno značavanje “nepodobnih”), pa građanska denuncijacija (komšije, “prijatelji” i sličan krug žbirova) i, na kraju, državna represija (policija i parapolicija, službe i paraslužbe; privođenja, pretresi, zabrane).

Rajinski mentalitet je podanički i robovski sklop ličnosti koji je, prema pioniru etnopsihoholigije kod Srba, Jovanu Cvijiću, nastao kao posledica vekovnog trpljenja osmanlijskog ropstva i nasilja turskih gospodara. To je proces u kome potlačeni narod – da bi preživeo – vremenom usvaja osobine svojih tlačitelja.

U “rajinskom mentalitetu i moralnoj mimikriji”, na jednoj i 14-godišnjoj permanentnoj prisilnoj infuziji “gole istine” u kolektivni “zdrav mozak”, na drugoj strani, leži i deo odgovora na pitanje – otkud toliko prokazivača i potkazivača, uhoda i doušnika među današnjim Srbima?

Glavne odlike rajinskog mentaliteta su: strah i nesigurnost (život u stalnom strahu od nasilja i nepravde rađa duboku potištenost); servilnost i poslušnost (prikrivanje vlastitog dostojanstva pred vlašću i ulagivanje jačima da bi se sačuvao goli život); moralna mimikrija (podražavanje surovosti gospodara i preuzimanje njihovih loših navika, uz istovremeno povođenje i saginjanje glave); nepoverenje u zajednicu (često izostanak solidarnosti i okretanje glave od nepravde prema drugima zarad lične bezbednosti).

Zbog robovanja pod Turcima razvila se potištena i niža klasa – raja, a kao posledica moralne mimikrije – “poslušnost i napor robova da se ugodi željama i ukusu gospodara”.

Pošto je bio na snazi ekonomski čitlučki sistem u kome su seljaci živeli na tuđoj, na zemlji aga i begova, čivčije ili kmetovi su u sebi stvarali rajinsku dušu, tj. postali su potištena i potčinjena bića.

Raja se sve više navikava na to da je niža, ropska klasa koja ima da se ulaguje i da se klanja, da bi se umilila gospodaru. Ovi ljudi postaju prituljeni, skriveni, nepoverljivi i podmukli; naviknu se na pretvaranje i na podlost, jer im to pomaže da mogu živeti i da se sačuvaju od nasilja. Čivčije se naviknu da varaju svoga agu i da potkradaju trećinu ili četvrtinu od zemljoradničkog prinosa koja njemu pripada.

Sinoć se poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice, navodno, povukao sa trona Troglave Aždaje Uzurpatora Sve Tri Grane Vlasti, šakom i kapom ispodeljivao predizborne abolicije i pomilovanja. navukao kožnu jaknu šofera izbornog kamiončeta i kao građanin bez imuniteta krenuo narodu u izborne pohode.

Pošto je trećinu izborne i dva meseca “preuranjene (funkcionerske)”, dakle, protivzakonite kampanje uneređivao Ustav, izborne i druge zakone zemlje čiji je predsednik svih građana do sinoć bio.

Iza sebe je ostavio podeljenu Srbiju, a na svojoj strani rova, paravojsku uhoda, prokazivača, potkazivača, doušnika, žbirova, špijuna i denuncijata. I, kao sopstveno ogledalo, svojih ruku delo, En-De-Ća (Nezavisnu Državu Ćacistan), pride, u okupiranom dvorskom parku Obrenovića i Karađorđevića.

Cvijetin Milivojević