„Људи су ишли у колонама. Ником није смет’о вјетар што је дун’о. Те мајске недјеље је дошао „Осијек“. Ал’ опет је „Кошево“ било пуно. Био сам тад још сасма мали. И нисам знао зашто неки плачу. Рекох себи: провућ’ ћу се џаба, сјести негдје и навијат ћу. Прођох поред једног редара, он само своју цигару пали. Каже: „Прођи сад и не бој се ништа, данас те нико неће дирати, мали.“ Сједох негдје у гужву, у рају, и чух само брујање масе. Данас нам одлази Асим Ферхатовић. Данас нам одлази наш Хасе. Недјеља кад је отиш’о Хасе, недјеља кад је отиш’о Хасе. И ББЦ на моме радију, „Ослобођење“ у мојим рукама.
И док је утакмица ова трајала, старији људи су узимали ријеч: „Сине, Хасе је тукао Енглезе, Швабе и Русе. И ово сад му је посљедњи меч.“ Бјеше резултат 1—1 кад судија одсвира крај, спустише се заставе стадиона „Кошево“. Стаде једна недјеља да се настави мај, мај. Окрену се Хасе посљедњи пут, уздигнутих песница и озарена лица. Као да вели: „Мене више нема, ал’ имате још много важних утакмица“. Излазили смо сви из стадиона ћутке, чуло се само брујање масе, понеки усклик и понека застава: „Сви у напад, један је Хасе!“ (Др Неле Карајлић и „Забрањено пушење“, 1985)
Бранислав Нушић је своје „Сумњиво лице“ писао, не 2026, већ 1887. или 1888, а први пут је изведено 1923. године у Београду.
Првоосумњичено писмо „Марици Пантићевој (иначе, кћерци среског начелника Јеротија Пантића, лично)“ које је „мирисало на проминцле“ стигло је чак из Прокупља: „Марице, душо моја! Прим’о сам твоје слатко писмо и изљубио сам га стотину пута. Поступићу тачно по упутствима која си ми у њему изложила. Једва чекам срећан час да притиснем пољубац на твоја уста. Твој до гроба верни Ђока.“
Друго, шифровано, стигло из министарства у среско начелство: „Плава риба, кљукана династија. Локомотива, округ, трт, трт, трт, зора, кундак, владика, фењер, свастикин бут, бубањ, печат, пензија, поп!“
А разрешење, читано општом шифром: „Строго поверљиво. Према сазнању и трагу до сада уоченоме у томе се срезу сада налази извесно сумњиво лице које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма са намером да их пренесе преко границе. Тачан опис овог сумњивог лица непознат је властима! Једино се зна да је то млад човек. Учините све што је могуће да се ово лице у вашем срезу пронађе, списи и писма од њега одузму и под јаком стражом спроведе у Београд. Удвојте пограничне страже да би му се спречио прелазак преко границе и ако вам затреба помоћ, обратите се у моје име суседним среским властима.“
Срески шпијун Алекса Жуњић (бивши жандарм, толико поносан на своје занимање, да је штампао чак и визит-карту) посумњао да је то баш онај заљубљени господин Ђока из првог писмена, те да је одсео у кафани „Европа“.
А како је срески шпијун открио први траг: „Пробудим се ја јутрос рано. Покварен ми сат, па не знам колико је било, ал’ биће да је било пет, пола шест. Може бити и више, ал’ више од шест није било. Пробудим се тако и осетим нешто као да ми не ваља стомак. Јео сам пре неки дан неки спанаћ са овчетином, па од то доба као нешто не ваља ми стомак. Завија ме тако и диза ме по два-три пута на ноћ, те рекох да узмем мало старе комовице са кичицом…“
Прогон политичких противника нацизма у Немачкој почео је одмах по Хитлеровом, легалном и легитимном, доласку на власт, 30. јануара 1933. и, током тридесетих, прерастао је из масовног политичког насиља у систематски полицијски терор.
У марту и априлу 1933. процењује се да је 40.000 – 50.000 политичких противника одведено у тзв. „заштитни притвор“ (Сцхутзхафт) и затварано у логоре. Немачки Историјски музеј наводи да је до краја 1933. око 80.000 противника режима било ухапшено, мучено или принудно ангажовано у различитим местима заточења.
Гестапо и полиција могли су, након 23. марта 1933. и доношења Закона о преносу овлашћења (Ермäцхтигунгсгесетз), да поступају против грађанина зато што је, на пример: критиковао Хитлера, причао против режима, ширио „непријатељске“ гласине, одржавао везе са забрањеним политичким организацијама, помагао некоме ко је био противник режима.
У нацистичкој Немачкој потказивање (Денунзиатион) било је важан део система репресије. Није постојао само професионални систем доушника Гестапоа: обични грађани су пријављивали комшије, колеге, рођаке, станодавце или познанике, а Гестапо је такве пријаве користио за покретање истрага. Гестапо није имао довољно људи да надзире читаво становништво, па су пријаве грађана биле веома значајне.
У прошлој колумни (“Како је председник Србије „пљунуо“ на Устав и законе земље чији је председник”,14.9.2026), подсетио сам како су националсоцијалисти у Немачкој, после 1933, шпијунирање “децентрализовали”, по дубини, толико да су “блоклајтери” (Блоцклеитер; вођа блока) и “блокварти” (Блоцкwарт; чувар блока) надзирали и уходили свако појединачно сеоско имање и породичну задругу и сваку стамбену зграду и све њене становнике. Они су били “очи и уши” партије и режима, водили досијеа за сваког станара појединачно, бележили ко кога посећује, ко се ким виђа или дружи, ко не поздравља са „Хеил Хитлер”, ко показује било какве знаке неслагања са режимом.
“Блокварт је шпијунирао свако домаћинство, он је имао у свакој породици свог достављача”, а његова је дужност, према партиском приручнику, била да “мора да води картотеку о сваком домаћинству”. На крају, посредством блокварта (било их је око пола милиона!), “сваки поједини Немац је долазио лице у лице с Фирером, а Хитлер је на тај начин држао цео Рајх у својој шаци”. – писао је лорд Расел, у књизи “Под бичем кукастог крста” (1956, Београд, ИП “Рад”).
Ухођење грађана одвијало се комбиновањем државног надзора и мреже доушника. Гестапо (тајна државна полиција) пратио је особе осумњичене за противљење режиму, политичке противнике и друге које је режим сматрао непријатељима. док је СД, обавештајна служба СС-а, прикупљала информације о политичким ставовима и расположењу становништва.
Важну улогу имали су доушници – комшије, колеге, чланови организација, па чак и чланови породице могли су пријавити нечији коментар или понашање.
Није свака особа била физички праћена. Много чешће је надзор почивао на пријавама грађана и прикупљању информација. Људи су због тога пазили шта говоре, нарочито у јавности, на послу и међу људима којима нису потпуно веровали.
Доушничка мрежа изгледала је много већа од стварног броја професионалних агената, јер потказивачи нису били само професионални шпијуни, већ су то биле и комшије, колеге са посла, службеници, чланови НСДАП и разних нацистичких организација, познаници, бивши пријатељи или љубавни партнери, па чак и чланови најуже породице. А мотиви су били различити: политичко уверење, страх, лични сукоб, освета, жеља за напредовањем или материјална корист.
Систем је имао веома јак ефекат застрашивања: човек није могао да зна је ли га неко већ пријавио. Држава није морала сама да прати и прислушкује свакога, јер су људи једни другима постајали извор, али и субјекат и објекат информација, док је механизам пријаве комшија био примарни алат државног терора.
Потказивало се на радном месту: због наводног ширења дефетистичких гласина, контактирања са политичким противницима, због тога што је неко нешто рекао против режима, што недовољно поштује нацистичке институције. Постојала је јака психолошка последица: човек најчешће није знао ко га је пријавио ни због чега.
Гестапо није морао нити могао да има свог човека у свакој згради. Управо зато су пријаве грађана биле веома важне за функционисање репресивног система, због те неопходне комбинације мреже доушника и приватног, професионалног и политичког потказивања. Разликовали су се, дакле, доушници који су свесно сарађивали са Гестапоом, од потказивача, обичног грађанина који је у у конкретном случају некога пријавио или проказао.
Оно што је можда најважније: Нацистички систем је претварао приватне односе у потенцијални полицијски однос. Комшија је могао пријавити комшију. Колега колегу, пријатељ пријатеља, супруга мужа, рођак рођака, дакле, члан породице члана породице.
Према подацима МУП-а, само од јуна до септембра 2025, у вези са протестима у Србији, процесуирано је 1.636 људи, студената и грађана који су протестовали, од тога 1.372 у прекршајним и 264 у кривичним поступцима. У истом периоду 779 људи је лишено слободе, а 307 је задржано до 48 сати.
МУП је, према информацијама које је добио студентски истраживачки тим, од пада надстрешнице до краја августа 2025, поднео пријаве против 2.382 грађана.
Према подацима независне иницијативе „Пустите их све“, од 1. новембра 2024. до септембра 2025, ухапшено је, приведено, позвано на информативни разговор, задржано или притворено 927 особа. Та иницијатива тврди да је, до августа 2026, било више од 1.000 особа приведених или ухапшених током претходне године.
Према подацима самог МУП-а Србије, у првих 10 месеци протеста, период од 1. новембра 2024. до краја августа 2025: против 2.382 грађана су поднете пријаве због догађаја повезаних са протестима; 1.084 лица је доведено у полицију: 314 због сумње на кривична дела, 770 због прекршаја; према 434 лица одређено је задржавање: 240 у кривичним предметима, 194 у прекршајним предметима; 1.893 особе процесуиране су прекршајно; 389 особа кривично.
Ухођење, прислушкивање и “електронски надзор” критичара власти, ширили су се, од почетка студентско-грађанских протеста с краја 2024, као пошаст, као пандемија. Откако су студенти почели да обелодањују своја искуства са софтверским ухођењем које се у овој земљи не могу радити без директног знања и сагласности броја један на изборној листи “АВ – Уједињена Србија”, све су снажније и претње које грађанима долазе из Највишег Државног Руководства (НДР).
О ухођењу грађана од стране државе и безбедносних, али и параполицијских структура у Србији током власти Есенеса, постоји низ конкретних примера. Од класичног полицијског праћења, у оквиру одговарајућих одобрења надлежних инситуција и законских процедура, ради прикупљања информација о кретању, контактима, састанцима и комуникације одређених критичара режима до незаконитог надзора телефона и дигиталних комуникација.
Уместо традиционалног „агента који прати човека“, данас постоје стотине документованих случајева у којима су у Србији против критичара власти коришћени веома инвазивни алати: Целлебрите који омогућава извлачење података из мобилног телефона; НовиСпy – шпијунски програм за Андроид који је, према форензичким налазима Амнестy Интернатионала, коришћен против појединих активиста ради прикупљања података, укључујући и праћење комуникације и активирање микрофона и камере; Пегасус – изузетно софистицирани спywаре којим су, према налазима Амнестy Интернатионала, таргетирани и новинари у Србији.
Све до последњег нивоа, када дигитални ухода или нападач може да види оно што види сам корисник телефона — поруке, фотографије, контакте, документе и активности на уређају, као и да компромитује све те податке.
Од почетка грађанских протеста актуелан је још један ниво тзв. дигиталног праћења активиста: прикупљање фотографија и видео-снимака, идентификовање људи, праћење њихових јавних објава и повезивање особа које учествују у организацији протеста.
На крају, у све је укључено и медијско и информативно праћење “објекта” које функционише као део ширег система притиска: праћење јавних наступа и друштвених мрежа таргетоване особе, њених контаката и активности, након чега, по правилу, уследе јавни напади, објављивање њених личних података и директни притисци и претње. Амнестy је, у свом прошлогодишњем извештају о Србији, саопштио да су УН експерти изразили забринутост због „систематске кампање дискредитовања бранилаца људских права, посматрача избора и новинара, уз координисане медијске нападе, надзор и криминализацију”.
ГОСИ (“Гледалачко-обавештајна служба Информера”) је назив који је сам Дворски Таблоид дао, наводно сопственој, мрежи извора за прикупљање и достављање информација и дезинформација, а посебно денунцијантних материјала о политичким противницима и критичарима Поглавичиног режима, грађанским активистима и студентском покрету.
Како ради ГОСИ који има и своју ексклузивни ТВ емисију “На мерама ГОСИ”? Јавно (медијски) проказује таргет преко својих или “прибављених”, стварних или монтираних, снимака, прикупља параобавештајни материјал против мете, идентификује особу и публикује “урадак” уз негативну јавну и политичку квалификацију. Или “прибавља” од анонимних дојављивача, грађана, доушника или, испоставиће се често, безбедносних служби или параслужби, затворени или приватни материјал о некоме (снимци са затворених састанака, приватне преписке, приватни снимци). Нечесто, исти субјект се појављује и као агресивни денунцијант који јавно, преко најдоминантније кабловске ТВ у Србији, “притиска”, полицију, безбедносне агенције, тужилаштва да “предузму мере” против лица која је ГОСИ, као парабезбедносна самослужба, већ денунцирала, а најчешће му и“пресудила”.
Практично, према начину на који је сам Врховни Вучићоид описује, ГОСИ је неформална мрежа извора / читалаца / “највернијих гледалаца” и других контаката која редакцији доставља информације, фотографије, монтиране снимке и компромитујуће документе о критичарима режима.
Овај вучићоид пише да су “припадници ГОСИ инфилтрирани у блокадерске групе и да су дошли до њихових порука, комуникације и снимака”.
Денунцијација је, теоријски, акција, у овом случају, јавног пријављивања неке особе као починиоца (сумњивог лица) неке криминалне или незаконите работе, са циљем да против ње буде предузета репресивна мера. Тако су се, углавном, у кампањи јавног потказивања и проказивања наводних кандидата за Студентску листу окончавале операције дискредитације и дисквалификације тих људи.
Једине званичне новине у Океанији из романа “1984” Џорџа Орвела звале су се Тајмс (Тхе Тимес), а главни лик, Винстон Смит, радио је баш у Министарству истине, на свакодневном послу преправљања и факсификовања старих текстова и издања овог листа, са основним циљем да се историјски записи ускладе са актуелним тврдњама и предвиђањима једине Партије.
Издавачка кућа НСДАП-а штампала је званичне нацистичке новине “Вöлкисцхер Беобацхтер” (Народни посматрач). Лист је објављивао оптужбе против особа означених као противници нацизма; јавно прозивао конкретне људе као политичке противнике или „непријатеље“ режима; вршио притисак својим текстовима да се против стотина и хиљада људи предузму репресивне мере; учествовао у јавном стигматизовању прогоњених група…
Сличном работом бавио се и лист „Дер Стüрмер“ коме су, наводно савесни, грађани и “патриоте”, масовно слали писма којима су пријављивали наводно „неподобно“ понашање својих комшија и познаника, нарочито контакте са Јеврејима, а редакција је, потом, настављала да “истражује” у истом правцу.
“Вöлкисцхер Беобацхтер” је, од фебруара 1933, таргетовао, поред осталих, Хајнриха Мана, Алберта Ајнштајна, Рудолфа Олдена, Волфганга Хајнеа, Јулиуса Баба, Алфреда Кера, Валтера Гропиуса, Ериха Менделсона и друге, што ће се завршити њиховим јавним проказивањем, потискивањем из јавног живота и одузимањем немачког држављанства и емиграцијом.
Ајнштајн је експресно прошао пут од новинског проказивања до државне репресије; у нацистичкој штампи означен је као „Релативитäтс-Јуде“, а већ 29. марта 1934, чак и пре референдума на коме је будући Фирер објединио три функције у једну, одузето му је немачко држављанство.
Јавна режимска пропаганда која је позивала грађане “да се ставе на располагање као помагачи државној безбедности” ишла је упоредо са државним прогоном таргетованих људи. Укратко, медијско потказивање и проказивање (јавно значавање “неподобних”), па грађанска денунцијација (комшије, “пријатељи” и сличан круг жбирова) и, на крају, државна репресија (полиција и параполиција, службе и параслужбе; привођења, претреси, забране).
Рајински менталитет је поданички и робовски склоп личности који је, према пиониру етнопсихохолигије код Срба, Јовану Цвијићу, настао као последица вековног трпљења османлијског ропства и насиља турских господара. То је процес у коме потлачени народ – да би преживео – временом усваја особине својих тлачитеља.
У “рајинском менталитету и моралној мимикрији”, на једној и 14-годишњој перманентној присилној инфузији “голе истине” у колективни “здрав мозак”, на другој страни, лежи и део одговора на питање – откуд толико проказивача и потказивача, ухода и доушника међу данашњим Србима?
Главне одлике рајинског менталитета су: страх и несигурност (живот у сталном страху од насиља и неправде рађа дубоку потиштеност); сервилност и послушност (прикривање властитог достојанства пред влашћу и улагивање јачима да би се сачувао голи живот); морална мимикрија (подражавање суровости господара и преузимање њихових лоших навика, уз истовремено повођење и сагињање главе); неповерење у заједницу (често изостанак солидарности и окретање главе од неправде према другима зарад личне безбедности).
Због робовања под Турцима развила се потиштена и нижа класа – раја, а као последица моралне мимикрије – “послушност и напор робова да се угоди жељама и укусу господара”.
Пошто је био на снази економски читлучки систем у коме су сељаци живели на туђој, на земљи ага и бегова, чивчије или кметови су у себи стварали рајинску душу, тј. постали су потиштена и потчињена бића.
Раја се све више навикава на то да је нижа, ропска класа која има да се улагује и да се клања, да би се умилила господару. Ови људи постају притуљени, скривени, неповерљиви и подмукли; навикну се на претварање и на подлост, јер им то помаже да могу живети и да се сачувају од насиља. Чивчије се навикну да варају свога агу и да поткрадају трећину или четвртину од земљорадничког приноса која њему припада.
Синоћ се поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице, наводно, повукао са трона Троглаве Аждаје Узурпатора Све Три Гране Власти, шаком и капом исподељивао предизборне аболиције и помиловања. навукао кожну јакну шофера изборног камиончета и као грађанин без имунитета кренуо народу у изборне походе.
Пошто је трећину изборне и два месеца “преурањене (функционерске)”, дакле, противзаконите кампање унеређивао Устав, изборне и друге законе земље чији је председник свих грађана до синоћ био.
Иза себе је оставио подељену Србију, а на својој страни рова, паравојску ухода, проказивача, потказивача, доушника, жбирова, шпијуна и денунцијата. И, као сопствено огледало, својих руку дело, Ен-Де-Ћа (Независну Државу Ћацистан), приде, у окупираном дворском парку Обреновића и Карађорђевића.
Цвијетин Миливојевић
