Više od 12 godina vlada najgora vlast u istoriji Srbije. Sve vreme nekažnjeno kradu i otimaju, ponižavaju i prete, rade bukvalno šta hoće, na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Poslednji događaji sa gaženjem i prebijanjem studenata koji samo traže pravdu to najbolje potvrđuju. Teško je objasniti, a još teže razumeti kako smo kao društvo i narod dozvolili da vladaju najgori. Zašto smo tako olako prihvatili da nas jedan običan neradnik i lažov ubeđuje šta je rad i istina.

Zbog čega smo jednom iskompleksiranom, problematičnom poslušniku, dopustili da se svakodnevno iživljava nad nama. Njegova sumanuta obraćanja preko svih mogućih kanala iz kojih se jasno vidi koliko istinski mrzi Srbiju i svoj narod najbolje govore u kakvom paklu živimo. Ovo što se trenutno događa na ulicama Beograda je stvarni horor u režiji SNS. Valjda je to svima konačno postalo jasno. Koliko još nadstrešnica ili helikoptera bi trebalo da padne kako bi stavili prst na čelo i zapitali se gde mi ovo živimo. Koliko je nedužnih žrtava još potrebno kako bi konačno podvukli crtu i rekli dalje ovako više ne može. Predsednik države je inspirator za nasilje koje se događa bukvalno svuda. Njegove pretnje nekakvim Kobrama, ili iskazivanje razumevanja za vozače automobila koji udaraju i gaze nedužne studente dodatno  podstiču bezakonje i ugrožavaju život svakog ko drugačije misli od predsednika.

Zato je krajnje vreme za pobunu. Opštu. Bez ustezanja i nepotrebnih kalkulacija. Dosta je bilo ćutanja i isprazne logike nas se ovo ne tiče, drugi neka se bore. Vreme je da stanemo, uspravimo se i kažemo, Vučiću tvoja priča je završena. Nećemo više da živimo u državi gde se ti i tvoji kriminalci pitate za sve. I nećemo zbog toga da napustimo ovu zemlju. Borićemo se. Do kraja. Ne plašimo te se. Nisi nadležan.  Ali si zato odgovoran. Onaj ko se za sve pita u državi najodgovorniji je za sve što se dešava. Na savetodavni referendum koji nudiš izađi sam sa svojim čaušima. 

Studenti su upalili svetlo i ukazali na pravac kretanja. Sada moramo svi da se priključimo, da podržimo, jer ukoliko sad ne ustanemo, pitanje je da li ćemo više ikada ponovo imati prilike za tako nešto.

Kad režim ugrozi prirodna prava građana pravo na pobunu je jedina legitimna odbrana.  Revolt i spremnost na nepristajanje po cenu svega je, takođe, neraskidivi deo toga, kao i svest da nam slobodu niko neće pokloniti, ako se sami ne izborimo za nju. Bez dostojanstva nema ni postojanstva. A nama je Vučićeva vlast ugrozila i jedno i drugo.

To što oni sada, sa kupljenim diplomama, sede u vilama sa bazenima i luksuznim stanovima i voze basnoslovno skupe automobile, koje su stekli pljačkom i smeju nam se u lice, izmišljajući najbolesnije priče o tome kako su oni i njihova deca zapravo ugroženi, jednom će morati da prestane. Jednom će morati za sve to da se odgovara. Ali, dok tužilaštvo i sudovi ne počnu da rade svoj posao, a mediji konačno postanu slobodni, krik pobune sa ulica Srbije mora da se čuje sve više i jače.  

Svaki grad, svaka opština, svaka ulica, svaki prozor, svaki čovek… Kad ako ne sad.

Vreme je za akciju. Dosta je bilo priče, jalovih peticija, beskorisnih lajkova, tvitovanja i retvitovanja, postova bez pravog značaja, ogovaranja i žalopojki po ćoškovima…

O Vučićevom režimu praktično je napisano i rečeno sve. Svojom bahatošću trude se da nam to pojasne svaki dan kako bi bolje upamtili. Sad je trenutak da vidimo ko smo „mi“. Studenti i đaci koliko god bili uporni to ne mogu izvesti sami. Srbija da bi ustala mora najpre da stane. Da bi stala moramo svi da se pokrenemo. Doprinos svakog od nas mora da bude vidljiv i prepoznatljiv.

Bez pobune nema promena. Strah koliko god da je veliki i realan, ne sme da parališe već da motiviše. Opstanak ovog naroda na ovim prostorima je doveden u pitanje. Na nama je da pokažemo i dokažemo da li smo dostojni svojih predaka, svog imena i prezimena, ili ćemo nastaviti da tavorimo sa svojim strahovima i ćutanjima u ovom naprednjačkom ništavilu. Kao da se sve ovo nekom drugom dešava, a ne nama.

Srđan Škoro

Ako nismo kadri da gomilu ništarija najurimo sa vlasti, onda više ne bi trebalo da postojimo i još manje da se zovemo narodom toliko ponosnim na svoju istoriju i tradiciju.

Dani koji su pred nama otkriće nam vrlo brzo i ko smo i šta smo i zašta smo sposobni. Do tada, pokušajmo da se bar pobunimo!

Srđan Škoro