Pradeda moj Radomire, sećam se jednom, pre više od 30 godina moj otac Slobodan i ti, sedeli ste na brdu, na staroj klupi (koju je moj deda Miodrag, a tvoj zet napravio) i gledali u reku Kamenicu. U Prijevoru smo. Rodnom mestu naših predaka Gavrilovića. Kamenica nadošla. Oktobar.

  • Je li deda, kako je to bilo u tvoje vreme u selu? – pita moj otac.
  • U moje vreme od 100 ljudi bilo je samo 4 čoveka.
  • Što? Jesu li ostalo bile žene?
  • Kamo lepe sreće  – nasmejao si se – ostalo su bile poreske glave.
  • Pa to je deda isto kao danas.
  • Nije.
  • Kako nije, pa i danas nema više od 4 prava čoveka.
  • Da, ali su tada ta 4 čoveka vodila selo…
FOTOGRAFIJE: Privatna arhiva

Cela suština naše 100-godišnje istorije stade u par rečenica ispod Kablara, na levoj strani Zapadne Morave. U ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, pa za ideale i vlast, kralja i revoluciju, za srpske zemlje i granice, svest o ljudima beše potisnuta. Jurilo se za „junacima“, za „idalnim vođama“, za „komandantima“, „za velikim rečima“. Na ljude se zaboravilo. Nisu bili potrebni ljudi, već poreske glave i matični brojevi. Domaćini su postojali kao izuzetak od pravila, da se pokaže na njih i upre prstom, sa potpuno pogrešnim poimanjem – „e to je domaćin, vidiš, on ima, on radi, on je gazda!“ I obično je domaćin u ovoj priči bio neko ko ima volove, ore zemlju, bavi se poljoprivredom – jednom rečju – imućni seljak. Znači, onaj koji rmbači. I tako vremenom od lepog imena naše kulture, od domaćina, od čoveka koji, zna, ume i stvara, koji brine, hrani i voli, nastade prototip poželjnog Srbina – čovek koji ima jer rmbači, trpi i ćuti. Nema on puno. Ima ko da brine o tome koliko mu treba. Razni komesari, koordinatori i poverenici znaju tačno koliko mu treba: da ima za leba, za slavu, za decu, i za nov traktor svake 10-te godine (u najboljem slučaju). Da ima da sazida kuću, ali ne i da stavi fasadu. On se ništa ne pita, on ne odlučuje. On se poziva na razne manifestacije i događaje, da ga pokažu kao primer. Kao produkt ideološkog i stranačkog kalupa. Ne zato što je on deo partije ili ideologije, ma jok, nije zbog toga – nego zato što odgovara „idealnim vođama“ i „velikim rečima“. I tako čitavih 100 godina. Ceo jedan vek.

Tako je država umirala, zapuštena i zarobljena. Pravda ponižena i uhapšena. Dostojanstvo proterano, a znanje izgnano. Solidarnost ismevana za 1. maj – praznik rada, a budućnost postala pojam iz filmova. Mladost je služila za trgovinu, a slobode nije ni bilo. Sve smo to oduzeli sami sebi ili sami od sebe. Da bi imali „vođe“.

I onda se pojave Pavle iz Užica, Nikola iz Čačka, Ana iz Kragujevca, Sara iz Beograda, Davud iz Pazara, Vasilije iz Kraljeva, Jelena iz Novog Sada, Dejan iz Bora, Marija iz Niša i mnogi drugi i pokažu šta je to biti čovek. Kako se izrasta u odgovornu i plemenitu ličnost. Kako se izrasta u ljude koji stvaraju, brinu i vole. A onda, po celoj Srbiji podele ukus slobode i zajedništva, poseju semena solidarnosti i ljubavi. Potpuno suprotno od onoga što su sistemi „idealnih vođa“ sejali i trpali ljudima u glavu čitav jedan vek.

Gde god su studenti bili i kročili izazvali su prelepe emocije i čistu ljubav. Ljudi su počeli da shvataju, da vide, da osluškuju, da se bude.

I naravno „vođa“ to ne sme da dozvoli. Nenadležna institucija se bukvalno inati i utrkuje sa decom. Trči u Zaječar, Bor, Knjaževac… da uguši dah slobode, da pritegne jaram, da ukalupi. Juri za studentima da „sanira štetu“. U mahnitoj jurnjavi izaziva sudar i povređuje dete u autu, naziva novinarku RTS-a iz Niša imbecilom, preti kontrarevolucijom, preti odmazdama, preti otkazima, vređa studente, vređa građane, preti, vređa, preti, vređa…

Ljudi iz sela Miločaj, kod Kraljeva rekli su da ne žele nikoga iz „vođinog“ klana u svom selu, ali „vođa“ se sveti – šalje crvenorukog prstenca Terzića, žandarmeriju, policiju, batinaše – da na silu održe skup 15 nepozvanih gostiju u Miločaju. Na silu. Uz policiju, kordone i štitove. A policija došla da se obračunava sa meštanima ispred njihovih kuća! Pa iako ste policajci, valjda ste bar malo ljudi. Šta ćete u Miločaju?

Siledžija je moj deda Radomire na vlasti. Uličar i klasičan nasilnik.

Lupeta o obojenoj revoluciji, kuka, priziva nesreću, upire prstom u studente prozivajući ih što ne jedu sendviče. I sve to dok stoji u cipelama koje koštaju kao jedna mesečna plata redovnog profesora na Beogradskom univerzitetu. Što bi deda Miodrag rek’o: „Sve su to dijete jajare!“

Zahuktavaju se događaji. Narodu je potpuno jasno da ima posla sa bagrom. Podržavaju studente, podržavaju zahteve koji znače slobodu, dostojanstvo i bolji život. Staro i mlado, iz svakog mesta i ulice kroz koju su studenti prošli, postali su deo te energije, deo Srbije solidarnosti, pravde i mladosti. U desetinama, u stotinama mesta i naselja su protesti i blokade protiv onih koji su nas delili i dele, koji nas ponižavaju, vređaju, maltretiraju, kradu i lažu godinama. Narod ne želi više ovakav život. Blokada je puteva, škola, sudova. Štrajkovi su advokata, poljoprivrednika, studenata. Vri kao u košnici.

I sve to jer „vođa“ ne želi, neće, eto neće da objavi kompletnu dokumentaciju o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu. Eto, jednostavno neće. I svi koji traže dokumentaciju na uvid su ustaše, plaćenici, izdajnici, obojeni revolucionari, neradnici. Svako ko traži odgovornost je imbecil, svako ko traži poštovanje zakona je danas neprijatelj ovoj vlasti.

Život protiv uličarskog zla. Domaćini protiv jajara.

A tek kada se na RTS-u posle 12 godina pojavi izveštaj od 2 minuta o studentskim protestima i to noću u 00:43 to postaje ni manje ni više nego – državni udar. Kao da studetni i taj narod u Nišu nisu građani ove države. Ne sme da se zna da je u Nišu bilo više od 200.000 ljudi. Ali zato o 15 nepozvanih u Miločaju mora da se zna. „Vođa“ punom parom radi na zavadi, na podelama, na mržnji, na raskolima. Priziva sukobe. Želi kontrarevoluciju… Budi Bog s nama.

U petak veče sam bio na ulicama Niša. Čekao sam, kao i desetine hiljada drugih, dolazak studenata iz Bora, Čačka, Kraljeva, Kragujevca, Kruševca, Vranja, Leskovca. Bicikliste, maratonce, grupe ljudi koji su sami pešačili iz svih krajeva Srbije. Nestvarna energija, prelepe scene. Čekao sam studente koje sam pre 4 dana odvezao za Bor. Crkvena zvona, trube, pištaljke, povici, zastave, transparenti, dobošari, bubnjari… probudio se carski grad. Mislio sam da se ne mogu ponoviti scene iz Kragujevca, ali me Niš uverio u suprotno. Ova deca su probudila nepresušnu, neugasivu i najlepšu ljudsku energiju.

U subotu je bio dan susreta, rukovanja, grljenja. Dan osmeha, verovanja, nadanja. Ljudi su bili srećni i ponosni. Ljudi su bili lepi i vedri. U svima nama se nešto novo rodilo, u celom društvu se oseća ukus dostojanstvene budućnosti.

Deda Radomire, došlo je vreme da bude kao u tvoje vreme. Probudili su se, deda, domaćini u ovim mladim generacijama. Ne žele ni vođe, ni da budu vođe. Ne žele „velike reči“ ni „ideologije“. Žele da rade i da žive od svog rada. U svojoj zemlji. Žele da budu ljudi, a to i jesu.

P.S.

Čukununuk Ljubomir je pešačio od Bora do Niša.

Miodrag Gavrilović