Pero umesto skalpela 
Koje je boje srpska revolucija?
Ovo pitanje ne postavljaju samo hroničari teorija zavera, niti nezalečeni paranoidni tipovi ličnosti koji defiliju kroz alternativne medije ubeđujući lakoverne kako jedino oni znaje sve tajne sveta. Predsednik republike je najavio knjigu u kojoj je NARAVNO on glavni junak, u kojoj NARAVNO on pobeđuje i u kojoj NARAVNO samo on može i uspeva u tome da spreči obojenu revoluciju u Srbiji.
Kako politički daltonisti uopšte mogu da prepoznaju obojenu revoluciju? Kako oni koji svet posmatraju kroz crno-beli kontrast, kod kojih nema ali, već ili-ili, kako oni mogu da detektuju da neki strani centri moći boje srpsku budućnost svojim bojama?
Naravno da ne mogu, naravno da im ne treba verovati, naravno da skreću pažnju se sebe i sopstvene odgovornosti. Naravno da manipulišu, da lažu, da muljaju, da negiraju ili prebacuju odgovornost, da mute sliku stvarnosti preko malih ekrana koji im služe kao prskalice za rasprskavanje mržnje, straha i paranoje.
Vidljiva je njihova frustracija od gubitka vlasti. Poslednje razvlašćivanje u njima kroz sećanja budi bes i strah, a takva kombinacija je pogonsko gorivo za brojne poluumne idolopoklonike da i dalje veruju svom Vođi, da i dalje veruju da je moguće održati ga na vlasti suprotno želji većine, suprotno vremenu, suprotno logici i pravdi. Bes i strah. Besni su kada su u čoporu, onda glume hrabrost, odvažnost i lojalnost na koju ih poziva besni i uplašeni vođa. A kada su sami, nisu spremili ono čuveno „pucajte, ja i dalje držim čas“ ili ono stradalno srpsko „samo ti radi svoj posao“. Ne, njihova poslednja odbrana staje samo u tri reči-I JA SAM PROTIV!
Bogatić je pokazao i predskazao Bakićevu tezu kako će izgledati, ne jurnjava, već kako će izgledati stizanje onih naprednjaka koji će biti ostavljeni na milost i nemilost. Crveni banditi su se izvukli, žrtvovali su ne samo svog vođu, već i svoje ideale, partiju, vrednosti, ma sve samo da je glava na ramenima, hrana u crevima i ušteđevina na računima. Mogu da budu i evropejci i radikali i naprednjaci, mogu biti i u zaboravu, samo da im se ne dira u ono što im je najsvetije-plen. Ionako su oni koji su činili najveće zločine bili već dobrano mrtvi kada je umrla i njihova država i ideologija, ovi potonji negde su odlazili mirno i time kupovali lični mir, a negde su bili potrebni novopobednicima pa su svoju upotrebljivost takođe naplatiti. Žuti banditi su se vešto presvukli, preumili, predresirali. Cenu im je odredio ON, zadatke njegovi spin-majstori, ionako oni nisu radili ni za partiju, ni za ideju, već za sopstveno bogatstvo. Njih i ne razlikuju mnogo od njihovih naslednika, tretiraju ih kao glavne krivce za rađanje mutanta koji će razoriti Srbiju.
Naprednjački banditi se ne mogu izvući. Njihovi zlličini su na nivou baša i subaša. Kapilarni zločini koje su pravili ne mogu proći nekažnjeno. To nijedna pogodba ne može da im pruži. Oni su tako vodili svoj život, da im posle politike niko „takav život“ više ne može i ne sme produžiti. Primera je mnogo, i previše da bi bilo ko mogao da traži pomilovanje, ni usmeno, ni pismeno.
Što se obojene revolucije tiče, ona ima samo jednu boju- boju bolje budućnosti u kojoj neće biti nametanja, već nadmetanja. Niko neće moći da nameće bilo kakva rešenja, ako se prvo dogovorimo da Vučić mora biti uklonjen.
Prvo da se dogovorimo oko glagola. On ne sme da ode, on MORA BITI OTERAN! Posle njegovog detroniziranja, moramo napraviti spisak zajedničkih imenitelja koje moramo sprovesti u prvoj godini vlasti. Ti imenitelji biće temelji buduće, TREĆE republike u kojoj će se rešenja o pitanjima od nacionalnog značaja donositi ili konsenzualno ili poštovanjem izbornih pravila gde se regularnim putem dolazi do većine. Dakle, nema nametanja, već nadmetanja. Pa neka pobedi bolji.
A da bismo da boljeg došli SVAKO, ali SVAKO mora imati priliku da predloži svoj plan i program građanima, SVAKO, ali SVAKO mora da ima prostor da politički deluje i SVAKO, ali SVAKO mora da poštuje striktno zadata pravila.
Da bismo do tog stadijuma došli moraju da prorade, ne samo pravosudne institucije, već SVE institucije, a jedna od njih su i mediji. Kada se postave izborna pravila, onda i samo onda su mogući izbori. Jer narod mora da bira, a ne da aminuje opcije koje je neko drugi optirao. Bilo da se radi u stranim centrima moći, finansijskim kartelima ili partijskim kombinacijama. Izbori nisu samo izboirni dan, nisu samo izborna kampanja, nisu samo čuvanje kutija, nisu samo prebrojavanje glasova, nisu samo priznanje rezultata i čestitanje protivniku. Jesu i sve to, ali izbori svakako jesu i stanje medije pre i posle izborne kampanje, dostupnost medija pre i posle izborne kampanje, duh koji u narodu šire mediji pre i posle izborne kampanje. Sve se to može regulisati društvenim dogovorom posle razvlašćivanja Vučića. To će biti čvrsti temelji TREĆE republike. Ako ih ne udarimo, onda već na početku gradimo na pesku.
Onda nemamo pravo da se čudimo zašto nam se sve srušilo na glavu. Da nam se ne bi srušilo na glavu, istu tu glavu hajmo da upotrebimo na pravi način.
dr Aleksandar Dikić
