Замерили су ми многи када сам у недавно објављеној колумни написао да је овај тим Црвене звезде квалитетнији од прошлогодишњег и да ће (чак и без Тадића) бити респектабилан ривал свима у Европи, а да ће на „домаћем терену“ и са комбинованим саставом одбранити дуплу круну. Потврда написаног је стигла током прошле недеље.
Најпре је у Познању савладан Лех, шампион Пољске, а у суботу су црвено-бели, не са комбинованим већ и буквално са другим тимом, у 3. колу домаћег првенства победили ТСЦ.
Приговарају, пре свега навијачи, тренеру Владану Милојевићу да је превише ризиковао и да је могао да остане без „сигурних“ бодова. Међутим, Милојевић не само да није млад, наиван, неискусан тренер, већ је и довољно интелигентан, да зна да се чак и да је остао без „сигурних“ бодова против ТСЦ тај „мањак“ могао надокнадити – првенство је тек почело, много је бодова још у оптицају, нико озбиљан не сумња да ће на крају трке Звезда стићи са двадесетак бодова вишка.
Са друге стране, улог у реванш мечу са Пољацима је огроман – до Лиге шампиона остаје још само један корак. Милојевић није желео да ризикује да се било ко из стартне поставе повреди. Паметни се уче на својим грешкама, паметни и искусни се уче и на туђим.
Милан Живадиновић, легенда српског фудбала, је давно рекао да је 2:0 најопаснији резултат, а управо толика је предност нашег шампиона уочи реванша са Лехом. Давне 1989. године у Келну сам био сведок како је „просута“ предност од два гола предности.
У првом мечу трећег кола Купа УЕФА црвено-бели су победили Келн са 2:0 (могло је и убедљивије), чинило се да ће тим у ком су играли Стојковић, Савићевић, Просинечки, Панчев, Мркела… без већих потешкоћа изборити повољан резултат и „презимити“ у Европи.
Нажалост, нису то мислили само навијачи, у то су били „сигурни“ и фудбалери и руководство клуба и због те, слободно могу да кажем охолости, плаћен је цех. Руководство црвено-белих је толико самоуверено пришло овом мечу да је уместо да се одседне у неком хотелу на периферији изабран хотел у центру града и дозвољено је да у госте фудбалерима долази не само родбина већ и навијачи који су хтели да се „огребу“ за карту, попију пиће са својим идолима, или макар да се са њима сликају, а „излет“ у Келн Владимир Цветковић и Драган ДЖајић су искористили и да продају у том тренутку најбољег играча Драгана Стојковића (наравно Пикси је на тој утакмици био „невидљив“).
Драгослав Шекуларац, који је ионако имао „кратак фитиљ“, изиритиран свим дешавањима и епилогом (Келн је победио са 3:0) потукао се са редаром и жестоко кажњен од УЕФА (суспендован на три месеца).
Поучен тим искуством из Келна Љупко Петровић је следеће године у Барију од Џајића и Цветковића тражио потпуну изолацију – са фудбалерима у контакт нису могли да ступе ни жене, маме, тате, новинари… и резултат није изостао. Учи се и на туђим грешкама.
Жива Векецки (Извор: Данас.рс)
