Нема суштинског политичког ангажмана без жртве, а у Србији данас као да заборављамо на ту чињеницу. Кроз историју, опозиционари су били спремни да се жртвују. Данас се, међутим, све чешће чини да жртве нестају у салонима, док се живи и безбедни политички актери крећу по добро уходаним стазама у којима су комфор и привилегије једнако важни као и мандат.
Сећамо се 1997. године када су Зоран Ђинђић, Весна Пешић и Вук Драшковић, тадашњи опозиционари, понели ожиљке борбе, симболички и физички. Протести, суочавања и пендреци на Бранковом мосту оставили су траг на њиховим телима, али и на народ који их је пратио. Није било довољно да имају говоре и предлоге, није било довољно да буду виђени на позорници, они су морали да буду директни сведоци насиља и узурпације – због народа, због будућности, због слободе. Њихов ангажман оставио је отиске у времену и многи би се сложили да без тих ожиљака не би било историјског Петог октобра.
Народ тражи нешто слично од данашњих лидера опозиције. Нико не тражи самоспаљивање, нити патетичне чинове, али од лидера који се залажу за народ очекује се да свој имунитет и позицију искористе као штит испред народа, да својом храброшћу воде примером и покажу да су заиста спремни да жртвују сопствену безбедност како би заштитили људе који им верују. Када опозиција стоји између пендрека и народа, тада се ствара чврста веза; тада народ препознаје истинске лидере, спремне да се заложе за своје идеје.
Без обзира на изазове које намеће савремена политика, осећај је да је ово време за истину, не за салоне и затворене ауле. Лидери морају одлучити хоће ли бити сведоци фрустрација које исијавају из амбиса у који сви заједно гледамо, или ће стати пред тај амбис и спречити народ да у њега падне. Способност да се препозна права криза и храбро делује у првим редовима против агената провокатора, са осећајем одговорности, оно је што може да издигне опозицију из апатије.
Где су лидери спремни да стану први, да буду инспирација за оне који долазе? Ако опозиција данас није у стању да загризе за идеју и преузме ризик, онда није опозиција којој народ може веровати. На крају, политички лидери који желе промену морају да препознају тренутак када је потребно прећи из речи у дела, јер ако сами не заштите народ, и народ ће их заборавити, препустити нове борбе људима спремним на прву линију. Ово је време за одговорност и за исказивање праве храбрости – или за промену у опозицији која ће то схватити.
Стефан Мегић, филолог, писац, колумниста, теоретичар поп културе и главни и одговорни уредник портала Глас Ћуприје.
