ЖРТВА

У тоталитарним системима воља једног човека замењује закон, а насиље правду. Насиље је постало наша свакодневница, безумност модел управљања, простаклук понашање које се стимулише и награђује. Народ је заробљен у лавиринту фикције једног човека који манипулише колективним емоцијама, инстиктима, сећањима. У сукобу ослобођеног народа и заробљене државе падају прве жртве, стварају се нови јунаци, политички затвореници постају модерни мученици, док снаге реда уносе додатни неред у већ постојећи хаос.

Поред парадног патриотизма и социјалне демогагије као најчешће емоционалне матрице режима, још једна подлост је стављена у погон да би се остварио коначни циљ-опстанак на власти по сваку цену. Изабрано оружје Александра Вучића у мисији спасавања посрнулог рејтинга јесте манипулација природном емпатијом маса.

Улога жртве је одувек била најсигурнији заклон за све врсте манипулатора. Жртва само по себи изазива природну емпатију, активира емоционалне центре који супримирају рацио и стављају нас аутомаски у инфериоран и дефанзивни положај. Такав однос није заснован на разумним основама и ту предност манипулатор вешто користи. Падом надстрешнице Вучићу је отета та улога, јер је насупрот њега лежало шеснаест смрвљених тела невиних људи. Они су постали националне жртве, а џелат систем који је он утемељио, разрадио и којим годинама уназад самовољно управља. У народу се створио екпслозивни колоплет емоција-жал за настрадалима, страх да се несрећа на понови и бес према држави која уместо да штити, грађане убија због малигне корупције. Тај емоционални цунами избрисао политичке, верске, етничке, генерацијске разлике и ујединио велики део народа који је тражио правду. Пред том енергијом и многи напредњаци су били спремни да своје дојучерашње саборце баце лавовима као жртву само да би избегли сличну судбину. Створила се јасна слика са морбидним контрастом-шеснаест ковчега несрећних, обичних људи на једној и корумпирана, бахата политичка елита на другој страни. Никада јасније није било ко је жртва, а ко џелат. Како је време пролазило, а неефикасно, корумпирано и споро правосуђе додатно иритирало ионако гневни народ-на сцену су ступили студенти. Они су ту слику употпунили, уоквирили и симболизовали. Фронтални удар окоштале, примитивне и превазиђене стабилократије у зид плача нове, полетне и потентне генерације која доживљава своје “историјско пролеће” само је продубио јаз између две непомирљиве И неспојиве стране. Студенти су добили статус ултимативне жртве, а власт жиг бесрамног џелата. Полемљена вилица, мождано крварење, вишеструки преломи-ране које су биле позивнице за масовна окупљања широм Србије.

А онда је Вучић разумео правила и ток игре, прилагодио се и почео да планира контранапад. Схватио је да он мора преузети улогу жртва И придобити за себе колективну емпатију. Ово је трка емоција, предубеђења, предрасуда. Разум, чињенице, аргумент, пројекти, планови, пројекције-бескорисно је све у вртлогу који је целу Србију захватио после 1.новембра.

А ко од Вучића уме боље да одигра улогу жртве? Он то вежба, изводи и усавршава уназад тринаест година. Први дани његове власти протекле су у стварању психозе дас у државу заробили жути тајкуни који су раније кадрирали премијере, министер, начелнике, крали, отимали, отпуштали, уништавали Србију. Они су јаки, богати, моћни и Вучић је жртва њихове похлепе, али ће наравно на крају изаћи као победник. Тако је почео, тако је успео, а формула успеха не треба мењати.

Данас је он жртва обојене револуције, дубоке државе, светске завере против лидера слободног света. Студенти нису жртва, већ продужена рука његових џелата. Глобални моћници њега не нападају јер је ружан, жвалав и дебео, већ га нападају, наравно, због Србије. Зато он из позиције жртве која се умотала у националну заставу плаче и моли лаковерне Србе да не бране њега и његову власт, већ да бране државу. И долазимо до фундаменталне манипулације емпатијом. Део поводљивог, добродушног народа специфично реагује када се звони на узбуну јер је држава нападнута, зато што држава буди у нама заштитника (као према детету) и дужника (као према родитељу). Они нису свесни да Вучић и државу и заставу и химну и војску и цркву и академију и све што може користи ради ултимативног циља-опстанка на власти. Уместо да буде жртва правде због настрадалих испод надстрешнице, он жели да буде жртва измишљене светске завере на коју део Срба најлакше наседне.

Због тога је један од главних задатака у наредног период разуверити људе да је Вучић жртваи да они на улицама не бране Србију, напротив, бране Вучићев криминал, бране његове кумове, његове гаулајтере, његове прелетаче. Србија је од њих нападнута, Србију од њих треба бранити. Наравно да међу контраблокадерима има опортуниста, клијантелиста, каријериста којима је све јасно, али је њима лични интерес увек на првом месту. Велика већина људи која на крају гласа за режим то ради јер мисли да тако брани и штити своју отаџбину. Неопходно их је расвестити, поново их суочити са ковчезима и напредњачким мекларенима, поново их суочити са неутешним мајкама и напредњачким старлетама, поново их суочити са пребијеним студентима и напредњачким нарко-дилерима. Из те емпатије индуковане лажима могу изаћи само ако се сударе са истином. Не са гневом остатка народа, то ће их само још више отерати ка Вучићу. Морамо им пружити шансу да се одлуче за апстиненцију. Само тако он губи изборе.

Не заборавимо-он је игру и правила игре схватио, не потцењујте његов генијални злочиначки ум. Ни сами нисмо свесни на шта је све спреман. Морамо бити спремни и ми. А бити спреман, то је све (Шекспир).

Др Александар Дикић