У Босни живи човек, што га зову змијар.
Не обичан змијар, већ змијар стари, искусни –
Он зна где гује живе, зна које су отровне,
И кад неко буде ујео – он спас донесе.
Змијар купа змије, нежно их мази,
Из њиховог отрова прави лек и противотрова квас.
Људи долазе с надом, са болом и страхом,
Јер змије су разне – од мале до велике,
Неке обичне, а неке – оне најгоре, с врха брда.
Али данас, у овој земљи,
Нема више змијара.
Има гуја – много гуја, у скупштини и храму,
Политичари и попови, што гује су сами,
Гује које знају да могу бити уједене,
Али нема ко да им да противотров.
У свету где гује шапућу и лажу,
Противотров је нестао – па се отров шири.
Нема змијара, нема спаса,
Само змијски отров, у речима и делима,
Који нас полако једе, изнутра.
Некада, змијар би дању и ноћу
Патио се и знојио, тражећи отров.
Знајући да само тако може да спаси,
Да противотров направи – за сваког уједеног.
Данас, змијара нема, или се скрива,
А гује су се умножиле – по скупштинама, улицама,
И литургијама, где гује у белом сјају
Блистају као да нису змије, већ анђели чисти.
Гује се гледају, лају и гризу,
А народ? Народ се пита: где је лек?
Где је змијар, где је неко ко ће их ухватити за врат,
Ко ће отров извући и лек направити?
Али нема тог змијара, нема тог хероја.
И нема противотрова – јер гује се саме лече отровом,
Једне друге уједају, и још јаче отровају,
Док народ гледа, и ћути, и трпи.
Да ли је ово трагедија или комедија?
Можда је то наша нова реалност –
Где змије саме себи праве отров,
И нема ко да их купи, нема ко да их укроти.
Зато, ако једном неко нађе тог змијара,
Можда још није касно.
Јер док гује владају, а противотрова нема,
Све је само отров и отров – и крај једне земље.
Бојан Јовановић
