Драги читаоци, да ли сте икада размишљали о деци која одрастају у сиромаштву, без подршке, са ранама које не видимо? О деци која траже смисао, дом, утеху – и нађу је у вери. У манастиру. У цркви. А онда им управо ту – у тој светињи – неко украде достојанство. Тело. Тишину. И поверење у свет.
Мислите ли да је то далеко од вас? Није. Можда је то дете из вашег краја. Можда је то ваше дете, сутра.

Јер ово није само прича о Цркви. Ово је прича о систему ћутања, моћи и издаје – која траје деценијама.

“Текст посвећујем свим жртвама, поводом почетка истраге о убиству детета у манастиру СПЦ и организоване педофилије од стране правосудних органа и Интерпола. Документа, сведочења ће бити предмет истраге, зато их не могу предочити. Ускоро ће све бити доступно и јавности. Хвала Вам на разумевању.”

У сенци богомоља и иза кандила које светле у храмовима Српске православне цркве, годинама се одвија нешто што многи виде, али о чему се ретко ко усуђује да говори. Све већи број сведока изнутра – свештеника, монаха, па чак и бивших богослова – указује на системско заташкавање сексуалних злостављања, намештања функција на основу личних веза и хомосексуалних односа, као и на стварање климе у којој су тиха оданост и саучесништво једини пут до напредовања у црквеној хијерархији.

Један од сведока, говори о подвођењу у манастиру Крка у Хрватској, одакле су поједина деца пребацивања у Босни и Херцеговини. Његово сведочење указује на то да је „подвођење“ младих, рањивих ученика представљало веома често тихо правило, а не изузетак. Његове речи: „Ако си ћутао – ишао си горе.”

Поједини епископи су своје “наложнике” – особе с којима су били у личним или сексуалним односима – постављали на кључне позиције унутар епархија, игноришући свештеничке, моралне и духовне квалификације. Овакве ротације кадрова нису биле могуће без бар прећутне сагласности одређених државних структура које, како тврди сведок, годинама „затварају очи“ пред очигледним злоупотребама моћи и кривичним делима.

Посебно је узнемирујуће то што се одређене епархије, како тврде наши извори, користе и за ширење наркотика међу млађим свештеницима, уз активно саучесништво појединих црквених старешина. „Марихуана је постала свакодневица у неким круговима“, наводи сведок. „Као и све друго – све се то толерише, док год се ћути и док год постоји оданост.“

Ћутање институција и питање одговорности

Док се Црква традиционално представља као морални стуб друштва и чувар духовних вредности, све више сведочанстава упућује на то да се управо унутар њених зидова догађају озбиљна кршења основних људских права – укључујући злостављање малолетних особа и злоупотребу црквене моћи за личне и сексуалне циљеве.

Посебно забрињава изостанак реакције државних институција – тужилаштава, полиције, па чак и самих медија. Иако је јавност већ годинама упозната с понашањем појединих црквених лидера, озбиљна истрага никада није спроведена до краја. Закон ћути. Верници ћуте. А деца и млади остају незаштићени.

Апел и последице

Ово није напад на веру. Ово је апел за одговорност. Ако црква и држава не реагују, не само да постају саучесници, већ и губе сваки легитимитет као заштитници моралног и правног поретка.

Зато питамо, јасно и гласно – докле, бре?

Докле ћемо да окрећемо главу? Докле ће моћници да силују тишину под плаштом светости?

Докле ћемо ћутати док невини трпе – само зато што им је речено да је тако Божја воља?

Ђакон Бојан Јовановић