На недавно одржаној конференцији у Сједињеним Америчким Државама, у организацији Православног хришћанског удружења за медицину, психологију и религију, изнет је узнемирујући податак: сексуално злостављање у верским заједницама православне оријентације није изузетак, већ забрињавајући феномен који се систематски прикрива.
У оквиру скупа посебан акценат стављен је на рад из 1994. године, у којем један православни епископ признаје да се Црква мора суочити са сексуалним злостављањем, јер је управо Црква позвана да буде простор исцељења и правде. Од тог тренутка објављени су бројни текстови и књиге које се баве овом темом, међу којима се посебно издваја дело Соул Мендинг. У осмом поглављу под називом “Злоупотреба духовне власти”, ова књига упозорава на огромну одговорност коју носи свештенички позив – и трагичне последице када се та одговорност изда.
Једна од кључних тема била је и психолошки механизам познат као ДАРВО понашање – Дениал, Аттацк, Реверсал оф Вицтим анд Оффендер (Порицање, Напад и Обрнути идентитет Жртве и Починиоца). О овом моделу манипулације, који починиоци и институције користе да би ућуткали жртве и заштитили своје интересе, писала је истраживачица Џенифер Фед. Пракса која додатно ретрауматизује жртве и обесхрабрује истину.
На конференцији је изложено и истраживање које до сада није било предмет озбиљне критичке полемике – сексуално злостављање од стране свештеника у свим православним јурисдикцијама широм света. У том контексту, истакнута је и посебна забринутост због ситуације у Српској православној цркви.
Пре неколико година, Васељенском патријарху послато је писмо у којем се тражи искључење више епископа СПЦ због саучесништва у заташкавању педофилских афера. У писму се СПЦ назива:
“организацијом која крши све Божје заповести на које се позива. СПЦ је идеологија безумља и представља опасност и за регион и за сваког појединца.”
Писмо је послато и другим православним црквама – руској, грчкој – али и институцијама као што су Вашингтон, Брисел и Уједињене нације. Његов тон није политички, већ очајнички – апел да се прекине циклус црквено-политичког варварства, заташкавања и институционалне бруталности.
У писму се истиче да су највиши функционери СПЦ дуги низ година знали за случајеве педофилије и подвођења, али су упорно затварали очи, саботирали истраге и штитили починиоце. Међу именима која се директно прозивају су: митрополит црногорски Јоаникије Мићовић, патријарх Порфирије, епископ бачки Иринеј Буловић, митрополит дабробосански Хризостом, епископ диселдорфски Григорије, британско-скандинавски Доситеј, зворничко-тузлански Фотије, славонско-пакрачки Јован и горњокарловачки Герасим.
Ово нису само оптужбе – то су сведочења преживелих. Људи који су претрпели злостављање сада сведоче о похоти оних који су носили мантије, а иза њих остајали злочини и траума.
Српска православна црква се деценијама не суочава са злом у сопственим редовима. Уместо да буде уточиште за рањене, она постаје склониште за злочинце – захваљујући ћутању својих највиших званичника. То ћутање није неутрално. Оно је активан чин саучесништва у злочину.
Јер онај ко зна – а ћути – једнако је крив.
А СПЦ воде управо такви људи. Саучесници.
Ђакон Бојан Јовановић
