Саобраћај би требало да буде јавно и друштвено добро, и као такав да припада свима, без обзира на пол, економски и друштвени статус, политичку и верску припадност, физичке карактеристике, године старости и сл. Међутим, да ли то баш тако?

У Србији, саобраћајни систем је непријатељски настројен према рањивим учесницима у саобраћају, маргинализација се види на сваком кораку. Транспортна политика овде није алат за социјалну правду, већ инструмент искључивости, потчињен моторизацији и интересима крупног капитала.

Док се улице пуне бетоном и аутомобилима који доносе профит, социјална компонента остаје невидљива – потребе самохраних мајки, особа с инвалидитетом, старијих лица и породица на ивици егзистенције једноставно не постоје у овом систему.

Правда на раскршћу безбедности, инклузије и хуманости

Саобраћајни систем никада није био само питање асфалта, бетона, моторних возила и сл. – он је живо ткиво друштва, простор у којем се пресликавају односи моћи, вредности и неједнакости. У том контексту, положај жена у саобраћају није периферна тема, већ централни изазов који открива колико смо далеко од правде и инклузије.

Теоретичарка Џејн Џекобс , чији глас и данас одјекује са страница “Смрт и живот великих америчких градова”, упозоравала је: „Градови су за људе, а не за машине; ако заборавимо ко их користи, губимо саму суштину заједнице.“ Наше мајке, жене, ћерке, сестре и баке– често остају невидљиве у саобраћајном планирању, иако су стуб популације чији живот зависи од мобилности.

Право на слободно кретање једно је од основних људских права, али за жене оно често остаје теоријски концепт ограничен праксом застарелог саобраћајног система. Према подацима Европске транспортне агенције (Еуропеан Транспорт Сафетy Цоунцил, 2022), жене у Европи проводе 25% више времена у саобраћају од мушкараца, због породичних и друштвених обавеза, а инфраструктура ретко одговара њиховим потребама.

Социолошкиња Сусан Хансон у студији „Гендер анд Мобилитy“ наводи: „Мобилност жена није ствар избора – она је одраз инфраструктуре која их или оснажује или гуши.“ Још продорнија је изјава Сопхие Бодy-Гендрот у књизи “Тхе Социал Цонтрол оф Цитиес”: „Улице нису неутралне – оне су бојиште где се жене суочавају с невидљивошћу, ризиком и контролом.“

У Србији то видимо свакодневно: неосветљени тротоари, недоступни јавни превоз и улице препуне аутомобила одузимају женама не само време, већ и достојанство. Ово није случајност – то је последица система који деценијама пројектује простор из перспективе моћних.

Филозоф и социолог Анри Лефевр у свом капиталном делу “Продукција простора” подсећа нас: „Простор није неутралан; он је производ моћи и односа који га обликују“. Саобраћајни простор, дакле, није само физички – он је политички и друштвени. У Србији, на пример, жене често немају једнак приступ основним елементима инфраструктуре: безбедним тротоарима, осветљеним стазама или јавном превозу који саобраћа у касним сатима.

Више о функцији и улози улице у капиталистичком систему прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/улица-измедју-цовека-и-капитализма/

Према подацима Републичког завода за статистику (2023), само 18% жена у руралним подручјима Србије има редован приступ јавном превозу, што их изолује од посла, образовања и здравствене заштите. Ово није само технички проблем – то је питање системског занемаривања. Право на саобраћај подразумева право на живот без страха, право на достојанствено кретање које није условљено полом, а то право женама у Србији још увек није загарантовано.

Безбедност жена у саобраћају: Где смо ту ми?

Безбедност у саобраћају није само пука статистика незгода – за жене, то је често питање свакодневног преживљавања. Светска здравствена организација (WХО) у извештају из 2023. Наводи да жене чине 52% страдалих пешака у урбаним срединама, а разлог лежи у лоше осмишљеној инфраструктури и недостатку фокуса на рањиве учеснике у саобраћају.

Саобраћајни инжењер Дејвид Енгвихт у књизи “Рецлаиминг Оур Цитиес анд Тоwнс” тврди: „Улични простор мора бити безбедан за најрањивије – ако није безбедан за жену са дететом или старију особу, није безбедан ни за кога.“ Реалност, међутим, показује да жене носе двоструки ризик: физички ризик због неадекватне саобраћајне инфраструктуре које треба да им обезбеди подршку, и друштвени ризик због насиља у јавном простору.

Резултати студије “Родна равноправност у саобраћају у Србији” из 2019. године, чије је истраживање реализовано за потребе Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре и Координационог тела за родну равноправност, показали су да само 35% жена има положен возачки испит и поседује возачку дозволу, док је тај проценат 71% када су у питању мушкарци.

Студија је показала да вожња аутомобилом чини 16% свих путовања жена. Такође, показало се да жене у Србији обаве 23% свих путовања јавним превозом, у поређењу са 14%, колико износи удео овог путовања код мушкараца. Из приложеног можемо установити да чак и све жене које имају положен возачки испит и поседују возачку дозволу не користе аутомобил као средство превоза.

Како се наводи у Прегледном извештају Агенције за безбедност саобраћаја Р. Србије (2017. – 2021.), у  просеку, годишње у Србији у саобраћајним незгодама погине око 124 и бива повређено око 7.580 жена. Другим речима, у просеку, сваки трећи дан једна жена погине у саобраћајним незгодама, и свакога дана буде повређено око 20 жена.

У односу на својство учешћа у саобраћајним  незгодама, жене су највише угрожене у својству  путника у путничком возилу и пешака. Од укупног броја погинулих путника у путничком возилу 51% су лица женског пола, а од укупног броја погинулих пешака, њих 38% су женског  пола.

Велико страдање жена је забележено код лица старијих од 65 година, чак 40% погинулих жена су старије од 65 година, док највећи  проценат (29%) повређених лица женског пола припада старосној категорији од 15 до 30  година.

Гледано према јавном ризику, жене у Србији имају већи ризик страдања у саобраћају, у односу на просек у Европској унији.

У Београду, на пример, слабо осветљене аутобуске станице, уски и окупирани тротоари паркираним возилима и пренатрпани аутобуси без приоритета за рањиве учеснике усаобраћају, често претварају путовање у ноћну мору.

Студија „Урбан Сафетy анд Гендер“ (УН Wомен, 2021) открива да 68% жена у градовима избегава јавни превоз после 22 часа из страха од насиља. У Новом Саду, према истраживању „Безбедност пешака у урбаним зонама“ (Факултет техничких наука, 2024), 40% жена наводи да се осећа несигурно на пешачким прелазима због недостатка осветљења и пребрзих возила.

Ово није питање индивидуалне перцепције – то је системски пропуст који се може и мора исправити. Безбедне улице нису луксуз; оне су основни услов за достојанствен живот.

Право мајки и жена са инвалидитетом на инфраструктуру и инклузију

Мајке са малом децом, жене са инвалидитетом и наше баке највидљивији су доказ како саобраћајни систем може маргинализовати оне којима је најпотребнији. Урбаниста Јан Гел у књизи “Градови за људе” пише: „Ако град није прилагођен деци и старијима, он није прилагођен никоме.“ Мајка која гура колица тротоаром препуном рупа и паркираним возилима или покушава да уђе у аутобус без нископодне платформе суочава се са свакодневним понижењем. Жене са инвалидитетом, пред зидом степеница без лифта или рампе, губе основно право на мобилност. Старије жене, често успорене и несигурне, остају заробљене у својим домовима јер прелазак улице постаје превелики ризик.

Филозоф Мишел де Серто у делу “Пракса свакодневног живота” оштро је сецирао ову неправду: „Улица није само простор кретања – она је арена капитала која жену своди на пуки објекат експлоатације, на тело које мора да се креће брже, јефтиније и тише како би одржало машинерију профита.“

Више о дискриминацији особа са инвалидитетом у саобраћају прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/кроцио-сам-на-улицу-и-срео-сам-неправду/

Ово није само питање технике или инжењеринга – то је питање приоритета. „Саобраћајни систем обликован капиталом не види жену као грађанина, већ као терет – мајку с колицима, радницу на периферији или пешака без права на безбедност. Докле год улице служе профиту, а не људима, жене ће плаћати цену неједнакости,“ упозорава Енрике Пењалоса, бивши градоначелник Боготе и визионар урбане мобилности. Систем који не види ове жене брише их из друштвеног живота, претварајући инклузију у празну флоскулу. Инклузија није ствар добре воље – она је стуб праведног друштва.

Битно је нагласити да жене нису само пасивни корисници саобраћаја – оне су кључни актери у његовом преобликовању. Њихове потребе – безбедност, флексибилност, инклузија – постављају темеље за хумане градове.

Наша хероине         

Вера Јанковић и Верица Виторовић нису само имена – оне су симбол борбе која је из бола, беса и немоћи створила промену. Њихово Удружење родитеља страдале деце у саобраћају настало је из исте оне ватре која је седамдесетих година у Холандији покренула покрет „Стоп де Киндермоорд“ (Стоп убиству деце). Тамо су родитељи, огорчени страдањем деце под точковима аутомобила, блокадама улица и протестима изнудили саобраћајну револуцију – безбедне улице, бициклистичке стазе и другачију транспортну политику. Вера и Верица, заједно с педесетак породица у Србији, деле исту мисију: да ниједна мајка више не остане без свог детета због бахате вожње, лоше инфраструктуре и системске равнодушности.

Више о протестима и блокадама које су покренуле саобраћајну револуцију у Холандији прочитајте на наредном линку хттпс://сигурнестазе.цом/блог.пхп?блог=о-протестима-и-блокадама-који-су-допринели-саобрацајној-револуцији

Оне не чекају правду – оне је изграђују. Трибине, протести, едукативне радионице – све то, уз дигиталне кампање, постаје њихов алат у борби за превенцију, саобраћајно образовање, праведну казнену политику и одрживу урбану мобилност. Као што су Холанђани натерали власти да делају, рад Вере и Верице пробудио је институције у Србији и разоткрио тромост окошталог система.

Страдала деца у Србији – Николина, Мелиса, Максим, Давид, Деспот, Душан, Димитрије, Нађа, Маја, Нина, Стефан, Богдан, Павле, Борис, Дејана, Иван, Никола… – никада неће видети будућност коју у њихово име стварају њихови родитељи. Али захваљујући Вери, Верици и њиховој борби, хиљаде породица можда неће осетити исту бол. Њихова мисија није само наша – она је универзална, као што показује и холандски пример који је свет учинио безбеднијим.

Саобраћајни систем као алат неједнакости и експлоатације

Одржива урбана мобилност је прилика да се наш саобраћајни систем преобликује у корист свих. Филозоф Иван Иллич у делу “Енергија и капитал” упозорава: „Брзина и ефикасност не смеју бити изговор за неправду; прави напредак лежи у равнотежи између технологије и људских потреба.“

Пример Копенхагена показује како то може изгледати: према „Цопенхаген Мобилитy Репорт“ (2022), 62% жена користи бицикл као примарно превозно средство, захваљујући бициклистичкој и пешачкој инфраструктури, безбедним раскрсницама, саобраћајном планирању и сл. У Србији, уместо хуманог инжењеринга, улице остају заробљене у култури аутомобила, где доминација брзине и снаге гуши право на простор.

Капиталистички систем, са својим фокусом на профит и продуктивност, често претвара саобраћај у алат експлоатације жена. Социолошкиња Саскија Сасен у књизи “Глобални град” пише: „Инфраструктура није неутрална – она служи интересима оних који је контролишу. “Жене, које често раде у слабо плаћеним секторима попут малопродаје, присиљене су да користе неефикасне и скупе превозне системе како би стигле на посао. Истовремено, богати квартови добијају боље путеве и брже линије, док периферија – где живе многе раднице – тоне у запуштеност.

Више о елитизму у саобраћају прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/видео-елита-је-против-рањивих-уцесника-у-саобрацају/

У Србији, ова неједнакост је очигледна. Према студији „Гендеред Транспорт Инеqуалитиес“ (Транспорт Ресеарцх Институте, 2023), 45% жена у неразвијеним општинама наводи да је лоша саобраћајна инфраструктура главни разлог за одустајање од тражења посла. У руралним срединама на територији Србије, где јавни превоз понекад саобраћа само једанпут дневно, жене су практично одсечене од тржишта рада.

Саобраћај, уместо да буде ослободилац, постаје оков капиталистичке логике која жену види као јефтину радну снагу, а не као субјекта са правима. Овај систем не само да експлоатише – он дехуманизује.

За правичан саобраћајни систем

Положај жена у саобраћајном систему не сме да буде само периферна тема – то је тест способности друштва да буде хумано и правично. Од права на слободно кретање, преко безбедности и инклузије, до одрживости и борбе против експлоатације, сваки аспект саобраћаја мора се преиспитатии из угла женских потреба. Јан Гел је рекао: „Градови су за људе – а људи су различити.“ Докле год жене остају невидљиве у планирању, саобраћајни систем биће само још један стуб неједнакости.

Промена није луксуз – она је императив, не само за жене, већ за све нас који желимо градове достојне живота. Њихове борбе, од Вере и Верице у Србији до родитеља у Холандији, које су зауставиле „убиство деце“ на улицама, доказују да промена не долази одозго, већ из корена – од оних које систем највише гуши.

Саобраћајни систем мора постати алат оснаживања, безбедности и инклузије, а не оруђе експлоатације.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

(Председник удружења Сигурне стазе и оснивач Института за урбану мобилност)