У данашњој Србији, под председником Александром Вучићем, сведоци смо слике која све мање подсећа на европску демократију, а све више на распадајуће друштвене структуре у којима закон постоји само за оне који немају политичку или криминалну моћ.
Последњи инцидент у Бачком Петровцу, где је мирна изложба фотографија са грађанских протеста брутално прекинута од стране чланова владајуће партије, док је полиција штитила нападаче уместо организатора, само је један у низу показатеља колико је држава капитулирала пред неформалним центрима моћи.
На овом месту Србија највише личи на фавеле Латинске Америке – не по географији, већ по суштини: постоје локали јачи од закона, квази-феудални системи у којима не владају институције већ локални моћници, често повезани с криминалом, дрогом, и партијским структурама. Полиција или нема снаге или има наређење да не дира “њихове”. Грађани то осећају свакодневно: уцењени, застрашени, препуштени импровизацији и страху.
Овакво друштвено стање савршено се уклапа у теоријски оквир који је још у 14. веку формулисао Ибн Халдун, исламски филозоф и отац модерне социологије. Он је тврдио да моћ увек долази споља, да император долази као странац, а да му је главни циљ – одржање власти по сваку цену. У почетку се власт легитимира кроз силу или обећање реда, али временом постаје сама себи сврха. Тада владар, како Ибн Халдун пише, троши ресурсе друштва на властиту безбедност, репресивне механизме и корупцију, док држава тоне у апатију, сиромаштво и побуне.
У Србији данас, тај процес је у поодмаклој фази. Власт све више личи на унутрашњу окупацију, где политичко-клијентелистичке структуре имају више моћи од судова, закона или Устава. Градови и села широм земље постају џепови силе — контролисани од партијских „газда“, нарко-дилера са политичком заштитом и насилника који се не боје никога, јер знају да су “наши”.
Када се грађани побуне – кроз протесте, уметност или само присуство – систем одговара силом и манипулацијом. Полиција више није заштитник закона, већ чувар поретка чији је основни циљ да заштити власт, не народ.
Зато не говоримо само о инциденту у Бачком Петровцу, већ о симптому болести која изједа темеље друштва. То више није само борба за слободу говора, већ борба за минимум цивилизације – право да закон важи једнако за све, да криминал не буде привилегован, да држава не буде приватна фирма.
У том смислу, Европа не сме да ћути. Јер оно што се дешава у Србији данас, лако се сутра може прелити и преко њених граница. Земља ухапшених грађана и ослобођених криминалаца не може бити стабилан сусед.
А народ? Као и увек, сноси последице. Али и потенцијал да, кад-тад, императора који је дошао са стране – пошаље назад одакле је дошао.
Бојан Јовановић
