Док вам ово пишемо, понедељак је. Пишемо вам из притвора, пишемо вам са улица Суботице, Новог Сада, Панчева, Зрењанина, Вршца, главног града Београда, Крагујевца, Ниша, Ужица и многих других. Пишемо вам овај текст са блокаде свих виталних путева у Републици Србији са суштинским захтевом за бољом Србијом. Тражимо да се распишу ванредни парламентарни избори, да се распусте шатори у Ћациленду и да се сви ухапшени студенти из протеклог видовданског викенда пусте на слободу. А ви? Ви хапсите још, бијете још, нападате даље без милости, срама и тренутка стида.

Не гледате народ у очи. Не одговарате на позиве мајки које не знају где су им деца. Не реагујете на документе, снимке, сведочења. Не слушате ни академике ни раднике, ни ђаке ни пензионере, ни студенте ни сељаке. На сваку реч одговарате пендреком. На сваки протест одговарате батинашима у цивилу. На сваки захтев – ћутањем или монтажом. Ово више није власт, ово је страх у систему. Страх од младих, страх од масе, страх од правде. И баш зато, ми не одустајемо.

Ово није борба за један закон. Ни за један град. Ни за једну генерацију. Ово је борба за душу Србије. За право да не живимо као таоци лажи, као статисти у ријалитију власти, као публика у сопственом понижењу. Ово је борба да се насиље више не нормализује, да се негује истина, да престане понижавање интелигенције и морала. Ово је борба за будућност коју нећете писати ви.

И немојте више говорити да смо ми радикали, да смо страни плаћеници, да смо мали број. Видели сте 28. јуна – нисмо мали. Видите данас, видите ове колоне, видите ове блокаде, видите ова лица – нисмо страни. А ако смо радикални, радикални смо у љубави према својој земљи, у вери да је могуће другачије, у одлучности да будемо генерација која не пристаје. Пишите своје извештаје, лажирајте бројке, хапсите нам комшије, правите паралелну стварност на екранима. Али народ памти. Историја памти. И у овој историји, нећете ви бити јунаци. У овој историји, записиваће се имена оних који су се дигли кад је изгледало немогуће, који су рекли „не“ кад је све било под контролом, који су бранили част кад је држава ћутала.

Док вам ово пишемо, Србија стоји. Иако ви хоћете да је ућуткате, да је сатерате, да је разбијете – она стоји. Стоји поносно, усправно, младићки, студентски, раднички, сељачки. Стоји и неће назад.

Јер ово је та генерација. И ми не идемо кући.

На Видовдан смо упалили семафор једне генерације. Генерације која не жели да буде слепа, глува и нема. Која не пристаје да јој Безбедносно-информативна агенција пише биографије, да јој тужилаштво намешта оптужнице, да јој полиција одређује шта ће мислити, говорити и сањати. Генерације која зна да ова земља заслужује боље. Зелено светло је упаљено за све нас који се нисмо склонили. За све који су остали на Славији и ћутали 16 минута за сву тугу која нас је затекла. За професоре који су стали уз нас. За родитеље који су нас извели на пут, а сада нас траже по станицама полиције.

С једне стране, то светло тумачи се као сигнал за покретање – не физичко, већ друштвено, политичко и морално. Као порука да пасивност више није прихватљива и да се, упркос страху и репресији, мора реаговати. С друге стране, представља и разграничење – црвена светла и насилне методе припадају онима који покушавају да зауставе дијалог и угуше отпор. Зелено је знак за живот, за промену, за будућност. То зелено светло које смо дали није наредба – то је позив. Позив свима да не пређу поред неправде као да је није било. Да не спусте поглед пред насиљем. Да не верују лажима само зато што су лепо упаковане у Дневник у осам.

Док пишемо, не знамо колико ће нас остати. Али знамо једно: кад једном упалиш зелено светло, не враћаш се уназад. Ако нас не буде у амфитеатрима, бићемо у парку. Ако нас не буде у редакцијама, бићемо на плочнику. Ако нас не буде на факултетима, бићемо испод сваке заставе коју смо бранили. Ако нас не буде у овом тексту, неко ће га прочитати наглас.

И опет ће стати испод семафора. И опет ће рећи: време је.

Студентски глас (Извор: Радар.рс)