Није ми добро од људи који ових дана имају шта да замере зборовима грађана. Први су глас подигли ови на власти, ок, од њих ми одавно није добро, то дакле није никакво изненађење. Ненадлежна особа, запита се у некој од многобројних, дуготрајних и досадних телевизијских мелодрама (без љубавног заплета), да ли се то опет појавио Мита Љотић, парафразирам, немојте замерити, одавно не уписујем у лексикон изјаве ненадлежне индституције. Њега дакле реч збор асоцира на Љотића.
Како смо скоро иста генерација, просто се питам како га реч збор није асоцирала на збор радних људи. Јер, то је оно кад су нам маторци остајали дуже на послу, решавајући у самоуправном социјализму “много важна питања”, а ми имали пар сати више да правимо глупости са екипом из краја. Вероватно да њему није био важан збор радних људи, јер он није правио глупости.
Мислим, није као клинац правио глупости као већина нас осталих. Глупости је почео да прави много година касније. И видиш у томе је битна разлика између већине нас и њега. Ми смо нашим ситним глупостима правили буку, мало нервирали комшије или непознате људе које смо звали тада јединим постојећим телефоном који је углавном био беж боје и стајао на некој комоди у предсобљу. Један од таквих разговора са непознатим саговорником је био: извините, да ли је то кланица? Одговор би логично гласио, није, погрешили сте. А како онда разговарам са волом? Било је још фазона, које смо испаљивали све док се не заврши збор радних људи у предузећу кеве или ћалета.
Наше глупости дакле завршавале су се на нервирању неколико матораца, а у ретким ситуацијама настрадао би неки прозор погођен омиљеном “пироћанком”, лоптом којом смо играли “фуцу”. За то време он је учио, али не оно што треба људима, њего њему, те је глупости почео да прави уласком у политику, на месту министра информисања, али оне главне, тек кад је дошао на место председника државе. Жртве његових глупости су читав један народ и једна земља.
Од многих непочинстава, једна од основних је укидање правне државе и демократије. У свим демократским државама, сваки појединац своја демократска права углавном остварује непосредно, преко својих представника у законодавној власти, дакле скупштини. Људи у уређеним државама на изборима бирају ко ће да их представља. Кад те људе који се код нас зову посланици изаберу, грађани имају могућност да са њима разговарају, дају своје предлоге, захтеве, сугестије… Посланици су са друге стране у обавези да све сугестије грађана изнесу у парламенту. И тако се у развијеним демократијама креира политички живот и остварују права сваког појединца.
Код нас је због непостојања правне државе ситуација дијаметрално супротна. Посланици владајуће већине у парламенту не желе, неће или не смеју да разговарају са грађанима, јер одговарају директно ненадлежној институцији, човеку кога сматрају врховним вођом и оним ко им је дао мандате, што је код њих директно повезано за лагодним животом, примањем велике плате И разним другим привилегијама, те своју функцију посланика никако не доживљавају као представљање грађана из њихове средине у највишем органу законодавне власти.
Са друге стране, грађанима вероватно не би пало напамет да са њима таквима какви јесу разговарају. Јер са неким посланицама вероватно би могли да разговарају о снимањима филмова за одрасле, уз логично питање: да ли је могуће да водоинсталатер може да стигне тако брзо, као што је био случај у филму у коме сте играли главну улогу? Неке посланике, грађани би могли да питају, како да своје амбаре претворе у амбаре робних резерви, а некима би грађани могли дати број од доброг психијатра. Сви ови разговори чак и кад би се одиграли, не би могли обезбедити учешће грађанима у доношењу важних одлука који се тичу њихових живота. Осим наведеног, најважније је то што се све стратешке одлуке не доносе у парламенту, како то каже устав, него у ненадлежној институцији.
Због свега овога, грађани немају друге него да организују своје зборове. Од старе Грчке и Римског царства грађани су се окупљали на трговима и доносили одлуке од највећег значаја за државу.
Дакле, ако је грађанима укинуто право на посредну демократију, дакле остваривање њихових права преко њихових представника, те ако они те представнике немају, јер су посланици већине само играчи ненадлежне индституције са Андрићевог венца, сваком грађанину ове земље остаје једино да се скупи са својим комшијама, суграђанима или сународницима и заједно са њима на улици у много пристојнијој атмосфери од оне коју имамо у парламенту,донесе одлуке које се тичу његовог живота, живота његове породице и што је најважније будућности његове деце.
Зборови грађана нису ништа друго до одраз непосредне демократије, који се у оваквим условима у којима је укинут парламентаризам, морао пре или касније појавити. Ко ово не разуме или није освешћен, или није добронамеран, а најчешће је у питању и једно и друго.
Братислав Марковић
