Увек када се помене Црква, у народу се инстинктивно буди осећај поштовања, вере и духовног ауторитета. Српска православна црква (СПЦ) вековима има дубоко укорењену улогу у идентитету и култури народа. Ипак, иза завесе светих симбола и литургијских обреда, повремено се појаве сведочанства која указују на мрачну страну те институције.
Већ годинама се у јавности шапатом препричавају приче о злоупотребама моћи унутар црквених редова. Ретко када оне изађу у медије. Још ређе добију епилог на суду. А када проговори неко ко је сам део тог затвореног света – као у овом случају – вреди саслушати, макар и кроз задршку, због озбиљности садржаја.
Исповест која ломи тишину
Преносимо, без измене, део исповести коју је анонимно изнео професор са Теолошког факултета СПЦ у Београду. Његово сведочење је узнемирујуће и тешко, али управо због тога мора да се чује. Имена и идентитети учесника су изостављени ради заштите жртава.
“ЈЕДАН ОД НАЈПОВЕРЛЈИВИЈИХ ………..(име епископа СПЦ) САУЧЕСНИКА У ПРИКУПЛЈАНЈУ ДЕЦЕ БЕЗ РОДИТЕЛЈА ЗА СЕКСУАЛНА ЗЛОСТАВЛЈАНЈА. ВОДИО ИХ У ………….. ДА ИМ ШИЈУ АНУСЕ КОД ПРИВАТНОГ ХИРУРГА И ВИШЕ ПУТА МЕСЕЧНО ЈЕР СУ ОРГИЈАНЈА БИЛА СВАКОДНЕВНО. ДРОГОМ ОМАМЛЈЕНЕ ЖРТВЕ СУ БИЛЕ И У БЕЗСВЕСНОМ СТАНЈУ. ПОВЕЗАН И СА СМРТИ ПОК. БОГОСЛОВА МИЛИЋА БЛАЖАНОВИЋА КОЈЕГ СУ УЧЕСТАЛО СЕКСУАЛНО ЗЛОСТАВЛЈАЛИ, ПА СЕ НАВОДНО УБИО У ЦРКВЕНИМ ОДАЈАМА МАНАСТИРА БОМБОМ КАКО БИ СЕ ПРИКРИЛИ ТРАГОВИ НАСИЛЈА.”
Ова исповест, колико год деловала шокантно, не може се узети као доказ без потврде надлежних органа. Ипак, она отвара низ важних питања: да ли се такве ствари могу догађати унутар институције која има снажну хијерархију и моћ? Да ли постоји систематско заташкавање? И да ли жртве имају коме да се обрате?
Случајеви који потврђују сумње
СПЦ није једина верска институција суочена са оптужбама о злостављању. Римокатоличка црква годинама води истраге и објављује досијее о стотинама свештеника оптужених за сексуално злостављање малолетника. Такви случајеви редовно излазе на видело и у Сједињеним Државама, Ирској, Аустралији…
У Србији, јавност се повремено узбурка када изађу оптужбе попут оне из 2011 или 2013. Иако се ретко дешава да овакве теме доспеју до главних медија, тај мук често само подстиче теорије завере и сумње.
Потреба за реформом и истином
Црква, као морални стуб друштва, мора да буде отворена за унутрашњу и спољашњу контролу. Не због сензационализма, већ због заштите оних најрањивијих – деце, младих богослова и верника који јој слепо верују.
Свака истина – колико год била непријатна – мора наћи пут до правде. Ако СПЦ жели да сачува своје место у срцима људи, мора показати да је спремна да се суочи с тамом у сопственим редовима.
Према речима извора, ова сазнања долазе из вишедеценијског посматрања, професионалног рада и личног бола. Аутор исповести наводи да су се овакве праксе дешавале деценијама – систематски, тихо и унутар затвореног круга људи који се штите међусобно и имају моћ да утичу на институције.
Ћутање као саучесништво
Ова исповест није изолована појава. Иако се већина свештеника СПЦ понаша часно и посвећено, проблем злоупотреба унутар затворених религијских заједница познат је глобално. Римокатоличка црква је деценијама прикривала педофилију у својим редовима. Тек када су медији, истраживачки новинари и сами жртве почели да јавно говоре, ствари су се покренуле.
У Србији је, међутим, то још увек табу. Медији ретко истражују Цркву. Тужилаштво ретко реагује. А жртве – најчешће малолетници без родитеља, ученици богословија или млади приправници – остају без гласа и заштите.
Када црквени ауторитети осете да су недодирљиви, настаје тло погодно за некажњено насиље. Широм региона постоје сведочанства о злостављањима, самоубиствима, психичком малтретирању и сексуалним манипулацијама у манастирима. Међутим, институционална истрага готово да не постоји.
Мртви који не могу да сведоче
Један од најстрашнијих делова исповести односи се на смрт богослова Милића Блажановића. Реч је о младићу који је месецима био жртва системског злостављања и који је скончао у црквеним одајама – наводно самоубиством бомбом.
Упркос бизарности и озбиљности такве смрти, јавност никада није чула званичне резултате истраге. Неко се побринуо да истина остане закопана са телом младића.
Али не још дуго. Тужилаштво и Интерпол су покренули истрагу.
Где је држава? Где је Црква?
Ако СПЦ жели да задржи поверење верника, мора реаговати. Потребна је потпуна транспарентност и независна комисија која ће истражити све наводе – без обзира на то колико су болни. Ако се ништа не предузме, Црква ће све више личити на институцију моћи, а не вере.
С друге стране, држава мора показати да је закон изнад сваког мантије. Тужилаштво мора реаговати на овакве тврдње. И макар отворити истрагу – ако не из дужности, онда из поштовања према могућим жртвама.
Крај тишине или почетак распада
Или ћемо као друштво раскинути тишину – или ћемо допустити да жртве заувек остану у сенци. Ако се ћути из страха, то више није вера – то је секта. Ако се истина гуши због моћи, то више није црква – то је злочин.
Можда је време да погледамо иза светих зидина и поставимо најважније питање: Ко штити злостављаче – а ко жртве?
Ђакон Бојан Јовановић
