Да, у праву сте, ретко да постоји иритантнији, безобразнији и безобзирнији лик на „другој страни“ од Томе Ловрековића. Лоw-лифе, wхите-трасх, алкос, пробисвет… Да, да. Бивши либерал, бивши радикал, Вулиноид, незалечени коцкар…Да, да. Није да је конкуренција слаба, режим обилује кадровима од којих се пристојном свету диже коса на глави. Кад год смо помислили да су дотакли дно, они нас увере да је то само још једна етажа испод.

Зашто онда Тома Ловрековић у  мојој емисији? 

Верујем у слободу говора и та слобода по мом схватању скоро достиже апсолутност. Није слобода говора да микрофон предам онима са којима се слажем, или онима које други игноришу. Не, права слобода говора је када не само дозволиш да говоре, већ и саслушаш оне од чијег говора ти није добро, оне са којима никада кафу не би попио, оне са којима те срамота да будеш виђен на улици, макар и у пролазу. Ако није тако, онда не говоримо о слободи, већ о агенди, о трибализацији, о лиценци коју сами издајемо онима које признајемо за саговорника. Који су критеријуми за одређивање кредибилности саговорника, ко издаје а-тест, ко аминује? По мени-ја! Моја емисија, моја питања, моја концепција, ја зовем, ја водим, ја сносим последице. 

Тома Ловрековић ФОТО: Принтскрин

Као либерал не обраћам само пажњу на оно шта ми је слободно чинити, већ сам искључиво фокусиран на забране, и гледам да их је што мање. Поготово на оне који нису прописане законом, а и њих треба да је што могуће мање у слободном друштву каквом тежимо. Јер антилиберале можете одмах препознати по политичком програму који почиње речима-кад бих ја био власт ја бих одмах забранио, па по вољи крене набрајање: странке, организације, људе, НВО, ЛГБТ… 

Да сам ја власт мој план и програм увек би почињао речима дозвољава се, слободно је сваком, ослобађа се…. Није реч само о семантичким разликама, разлике су цивилизацијске, политичке, филозофске.

Са Томом Ловрековићем немам ништа заједничко осим можда држављанства. Шта мислим о његовом полиитичком ангажовању никада нисам крио, не само од публике већ ни од њега, напротив. Јасно сам му стављао до знања свој презир према ономе што ради, шта заступа и кога подржава. Да ли ће Тома и њему слични нестати ако им се забрани јавно деловање? Наравно да не. 

Др Александар Дикић

Да ли рећи дотичном све шта се има сада када је на „врхунцу своје моћи“? Моја одлука је да треба. Било би дегутантно сеирити се после пада и правити емисије покајнице у слободи. Не, сада треба, док су јаки, док као Тома и њему слични позивају на палице, шмркове и гажење. Рећи му у лице да батина има два краја. Да смо и ми спремни и да нећемо посустати, ни одустати.

Одбијам да прихватим пуританске примедбе као аргументе. Ми смо у рату. У рату се битке не бирају, већ се воде. На копну, на мору, у ваздуху. Када знате циљ борбе, када постоји начин и када имате храбрости-нема премишљања да ли треба или не. Треба искористити сваку прилику и непријатељу задати ударац. Ако мислите да нема одбране ни начина од најезде простачина (Балашевић) онда је све унапред узалудно.

Има начина, само треба бити спреман. А бити спреман то је све, рекао је велики Шекспир!

Др Александар Дикић