Време је када се читава Србија подигла против СНС-овских дахија, лопова и башибозука, из дана у дан, из вечери у вече. И поред силе горе од јањичара, жандармерије, читаве полиције, и дела војске у садејству са криминалцима, од југа до севера, од Врања, Лесковца, до Суботице. Да не говоримо о Западу Србије, Ужицу, Ваљеву, и у свим територијама, Србија се буди, осим нешто мање на Истоку, у мојој Тимочкој Крајини.

Једино у Зајечару за време и после избора, и Бору, два административна окружна седишта. У осталим градовима и општинама слабо, нечујно да подигну оне зверске жгадије које су осрамотиле и саме животиње.

Према попису из 2022. године Тимочка Крајина укупно има нешто мање од 200.000 становника, али то су статистички подаци, право стање је драстично мање, многи наши људи су још седамдесетих отишли из земље, за време балканских крвавих ратова деведесетих прошлог века, други велики талас, а у време СНС-овских дахија трећи и то најобразованијих и најумнијих младих људи. У осам општина демографска слика је катастрофална.

Села одумиру, варошице нестају, а градови, општински центри постају паланке. Два велика рудника у Бору и Мајданпеку у власништву кинеске компаније “Зиђин”, људи имају релативно добре плате за српске прилике, али још већи страх да исказују своје политичке ставове. У Бору, Кинези измештају читава села, као рецимо некада велико село Кривељ. Људи су се побунили, али “мало руках, малена и снага”. Тако је Тимочка Крајина постала кинеска провинција. Рудник се шири ка Зајечару, и то ка спомен – парку Краљевици. Нема људи, нема народа да се брани и одбрани од економског “освајача”.

У Неготину, где је народ највише отишао са свог огњишта, “Елиxир” је једина фирма која прима раднике, гради станове, али нејасна је изградња тих “спалионица”, ако се употребе, како се прича, за депонију европског опасног отпада, онда ће загађеност животне средине надмашити и оне у рударским центрима.

Да ли ће међу тим честицама превладати оне канцерогене, остаје да се види.

Да се појави нови Хајдук Вељко мала је вероватноћа, али кад би се којим чудом подигао масовно и овај део Србије не би било искључено да се појави неко ко би гласно и јасно узвикнуо: “Главу дајем, Крајину не дајем” и то баш сада из кола, јер у сваком селу гостују Ћаци певачи, фолклори, хлеба и игара да се забави народ. И да буде покоран и миран. А неће, знам ја то врло добро, ја сам из Пореча Старине Новака.

Реците то и Јелени Карлеуши када је за Дан ослобођења Мајданпека доведете да ко арлауче и завија.

Синиша Стојчић