Одмах да кажем да ово што пишем представља мој лични став, а не став неког самозваног гласноговорника неке студентске листе која, за сада, формално, чак ни не постоји.

Чињеница је да је студентски бунт, за ових девет месеци, покренуо нешто што Србија никада, у својој историји, није видела. Извести одједном пола милиона људи на улице Београда и, свих ових месеци, још стотине и стотине хиљада широм Србије, подвиг је који никоме, до сада, у историји ове земље није пошао за руком. И у тој математици је кључ свега.

А та математика је неумољива и јасна је инжењерским мозговима како власти тако и опозиције. За ових 13 година власти СНС, 30 одсто или скоро трећину бирачког тела чинили су апстиненти. Разлог за апстиненцију опозиција треба да потражи и у сопственом одразу у огледалу јер разочарање грађана у политички систем датира још из времена власти оних који – сетимо се само „белих листића“ и сличних „експеримената“ – данас чине део опозиције.
Међутим, у протеклих девет месеци, у Србији су се напросто десили грађани, десиле су се студентске демонстрације, догодила се, али стварно – народна буна. Све је то настало као насушна потреба и директан одговор на стање у коме се налази наше друштво.

Студенти су анимирали апстиненте у којима су покренули наду да се систем може променити. Пробудио се народ, и бар милион грађана који су били апстиненти, сада су на улицама демонстрирали заинтересованост за политичку борбу. Тај број од милион нових бирача је кључан за победу над постојећим режимом. Одакле су се појавили ти нови? Углавном из редова оних којима се није допадала, у највећој могућој мери, до сада постојећа понуда на опозиционом спектру. Стварањем општенародног бунта се пробудила воља за борбу у корист промене система.
Да ли те „нове људе“, пробуђене бираче, треба „понудити“ и усмерити као гласачко тело постојећој опозицији? Мишљења сам да не треба, јер би их то поново отерало у апстиненцију. Све је то већ виђено. А да ли су потребни гласови постојеће опозиције за свргавање режима? Да, наравно, сваки глас је потребан. И шта је онда решење? Да опозиција ради на сакупљању својих гласова и да се, коначно, уједини (што, подсетићу, није успела за 13 година трајања актуелне власти), а да студентска листа изађе засебно на изборе.
То и истраживања јавног мњења потврђују. Наравно, та математика, пре свега, не одговара власти, али, изгледа, ни опозицији јер би смањила проценте и једнима и другима. Али, шта је ту је: то је, нажалост, та неумољива математика. Против те сурове математике не постоје аргументи, па се зато напади своде на покушај срозавања личног кредибилитета гласника који ту математику обелодањују. Једни ће ме називати америчким, а други руским шпијуном (што је само по себи апсурд, јер не можеш радити за обе стране), али боље је да нападају мене јер нападима на мене неће наштетити студентској листи и општенародном бунту.

Кључ је да опозиција узме сваки свој глас и да настави борбу против режима, али и да помогне у вршењу притиска на режим, напуштањем, што значи, потпуним делегитимисањем и делегализовањем Народне скупштине, у којој је још 25. новембра поршле године извршен државни удар. Место где се Александар Вучић осећа најсигурније је управо његова Скупштина. Изласком посланика из парламента би се послала врло јасна слика да је Србија у озбиљној политичкој кризи. То је, уосталом, ако добро разумем, и апел студената. Једнако као и позив истинским опозицоним посланицима садашњег скупштинског сазива да појединачно потпишу захтев за расписивање ванредних парламентарних избора.
Нема потребе да опозиција, из неког свог необјашњихог ината и егоизма, и даље даје легитимитет оваквом парламенту.

Режим је веома озбиљно уздрман и то, понајпре, захваљујући неким новим бунтовним младим нараштајима, неким пробуђеним друштвеним групама, новим именима и неким новим видовима борбе. То се не сме губити из вида. Највећа захвалност на свему до сада постигнутом свакако иде нашим студентима, али сада су ту и наши пољопривредници, привредници, адвокати, професори, наставици, и сви људи који искрено желе да мењају систем.
Као универзитетски наставник, користим ову прилику да позовем на смиривање страсти у Новом Пазару и да похвалим грађане што нису дозволили да буду изманипулисани очгледнним режимским покушајем да изазове међуетнички и међуконфесионални сукоб.

Наглашавам да је упадом параполицијских батинаша на Државни универзитет у Новом Пазару, све уз асистенцију регуларних органа безбедности, пређена „црвена линија“ када је о аутономији универзиета реч, пошто је она, претходно, на сличан начин, била озбиљно нарушена на Правном факултету Београдског и Факултету за физичку културу Новосадског универзитета.

Александар Кавчић, професор и изумитељ