Не, наравно да нисам гледао интервју са председником на Инсајдер ТВ-у у четвртак увече. Да ме не схватите погрешно, али… Штиво попут онога из књиге „Авантуре барона Минхаузена“ сам одавно прерастао, патолошке лажове изанализирао пре неких 20 и кусур година, још на студијама медицине када смо учили психијатрију… Није ни до новинарке Бранкице Станковић, верујте ми. Респект за све што је она радила, али… Може у улози водитеља да буде и најеминентнији светски новинар, мене једноставно не интересује сâм гост.

Јер, одаћу вам малу тајну. Тај гост често зна да слаже, па зашто бих онда губио време слушајући га…

Како то могу да знам, питате се? Открио сам методу којом препознајем у 100% случајева да ли тај вешти говорник нешто муља. Знам шта ћете рећи, да ни детектор лажи који „ЦИА“ користи не би могао са толико сигурности да зна да ли нека особа лаже, да технику толике сензитивности не би могао да поседује ни читач мисли…

Бранкица Станковић ФОТО: ТВ Инсајдер Принтскрин

Не, наравно да нисам гледао интервју са председником на Инсајдер ТВ-у у четвртак увече. Да ме не схватите погрешно, али… Штиво попут онога из књиге „Авантуре барона Минхаузена“ сам одавно прерастао, патолошке лажове изанализирао пре неких 20 и кусур година, још на студијама медицине када смо учили психијатрију… Није ни до новинарке Бранкице Станковић, верујте ми. Респект за све што је она радила, али… Може у улози водитеља да буде и најеминентнији светски новинар, мене једноставно не интересује сâм гост.

Јер, одаћу вам малу тајну. Тај гост често зна да слаже, па зашто бих онда губио време слушајући га…

Како то могу да знам, питате се? Открио сам методу којом препознајем у 100% случајева да ли тај вешти говорник нешто муља. Знам шта ћете рећи, да ни детектор лажи који „ЦИА“ користи не би могао са толико сигурности да зна да ли нека особа лаже, да технику толике сензитивности не би могао да поседује ни читач мисли…

Али, удовољите ми, макар за потребе овог нашег дружења преко колумни. Писао сам већ о томе у једној књизи, и мало сам је модификовао за потребе овог текста, али отприлике би наша прича ишла овако:

„Потребне су посебне припреме, соба са тихим умирујућим светлом… Не, папире са припремљеним питањима оставиш са стране, Бранкице. Нема потребе за тим сада. Пустиш ум да се ослободи свих других ствари, дишеш дубоко да будеш једно са универзумом… Тако.

Када ненадлежна институција уђе у студио, поставиш га да седи наспрам тебе… У миру и тишини се сконцентришеш на његово лице, Бранкице, ништа не проговараш, само фокусираш поглед на његова уста и стрпљиво чекаш… Нешто попут револверашког обрачуна, да, тако га замисли.

Изгледаће ти у једном тренутку као да је време стало, као да се границе простора и времена размазују по ободима стварности… И баш тада, када чекање свакој ћелији твога бића постане неподношљиво, угледаћеш како углови усана твог госта почињу да се померају као у слоw мотион-у. То је круцијални моменат у нашој причи, молим те да ме пажљиво слушаш.

Баш у том тренутку, када његови фацијални мишићи прораде, а усне почну да му се померају – управо тада ћеш знати да је надлежна институција слагала.“

П.С. Кажите, „ЦИА“ је мала маца за мене, зар не?

Дејан Христов, лекар интерниста из Ниша (Извор: Данас.рс)