Зовем се лекар, а не члан. Мој радни дан не почиње заклетвом партији, већ Хипократовом. Зато са чуђењем, помало и тугом, гледам како врхунски лекари – они који су имали све: знање, углед, међународна признања – полако силазе са трона струке и пењу се на бину политике. И то не оне која мења ствари на боље, него оне која служи за климање главом.
Професор др Даница Грујичић – годинама симбол неурохирургије и борбе против последица НАТО бомбардовања.
У марту 2022. године изјавила: “Здравље народа је светиња. Не сме се третирати кроз статистику и буџет.”
Две године касније – више се не помиње ни здравље, ни народ. Као министарка здравља (2022-2024), оставила је за собом тишину, статистику и буџетске резове. И систем у ком више нико не зна ко је пацијент, а ко администратор. У међувремену, од хероине народа, постала је сенка власти.
А онда – проф. др Ђуро Мацут. Некада цењени гинеколог и ендокринолог, аутор бројних стручних радова, ослонац женама са хормонским дисбалансима. Данас – председник Владе Републике Србије. Не зна се тачно кад је престао да говори о АМХ, а почео о БДП-у. Не зна ни где је, ни шта тачно прича. Шета се по Србији као каталог саопштења. Један дан отвара дом здравља, други дан – ни он није сигуран где је био. Гледа у погрешне камере, чита с папира погрешне градове.
Некад је знао разлику између овулације и менопаузе – данас не зна разлику између економског плана и временске прогнозе. Али зна да се смешка. Зна да не таласа. Зна да ћути кад треба – и да каже кад му напишу.
Колеге га више не препознају. Неки са иронијом шапућу: “Ваљда ћемо и ми добити неку специјализацију у Влади, барем као саветници за вирусе у политичкој култури.”
Можда је време да се уведе нова специјализација у медицини: политичка медицина.
Трајање: промењиво.
Ментор: партијски кадар.
Пракса: седнице и конференције за штампу.
Исход: губитак ауторитета, разређење угледа, повремени наступи у јутарњем програму.
Звање: Др. полит. мед. – лекар без пацијената, али са бирачима.
Да ли је то будућност лекара у Србији?
Јер данас, млади лекари гледају све то и с правом питају:
“Ако су они најбољи ушли у политику и изгубили себе – шта онда остаје нама који тек почињемо?”
А ми старији, стиснутих зуба, гледамо како медицина, по ко зна који пут, гине за туђе амбиције.
На крају остаје само једно питање – кад се све заврши и светла се угасе, хоће ли ти лекари опет стати испред студената и рећи им:
“Будите поштени, будите доследни, медицина је частан позив”?
Или ће и то, као и истина, бити прилагођено функцији?
др Светлана Цвијановић
