Нико од нас није могао да бира где ће се родити, као припадник које националности ће се родити.
Искрено, да сам могла да бирам родила бих се у Шведској, Данској, Норвешкој где људи бирају пут у будућност уместо пута у “Славну прошлост”.
Да сам се родила у бошњачкој породици у Србији, искрено, била бих уплашена.
Гледала бих садашњег председника како обећава сто мртвих муслимана за једног мртвог Србина, гледала бих мурале Ратка Младића и слушала Вулинова трабуњања о “Српском свету” и осећала бих се као нежељени подстанар у кући званој Србија.
Верујем да се тако осећала већина наших грађана који нису етнички Срби.
Ови студентски протести су донели нешто што нису донели ни једни протести, ни један покрет до сада.
Донели су осећај слободе, осећај јединства и братства међу људима.
Момак са шајкачом који грли момка са фесом није само форма. Та слика је суштина.
Девојка са крстићем око врата која за руку држи девојку са хиџабом није само лепа слика, то је слика младости која гради мостове а не зидове.
Ова власт опстаје захваљујући зидовима и рововима.
Страх је њено основно оруђе.
Све ове године нам говоре:
“Доћи ће дан када ћемо се опет гледати преко нишана са комшијама”
“Доћи ће дан када ћемо се обрачунати са свима који не желе српски свет унутар Србије”
Студенти су рекли:
Нећемо!
Обрачунаћемо се са мржњом, страхом и корупцијом.
Милутину непријатељ није Ибро, већ онај који својом бахатошћу, незнањем и лоповлуком и Милутина и Ибра може да сахрани под неком новом надстрешницом.
Ифтарске трпезе на факултетима у Београду су пут ка новој будућности пуној разумевања.
Зато је битно дванаестог априла бити у Новом Пазару (посебно за оне који до сада нису били тамо).
Треба осетити ту љубав, то гостопримство, вратити се кући са спознајом да је ова земља заиста земља за све наше људе, земља за сву нашу децу.
Александра Ћурчић
