Док нашу децу која се боре за правду режимски послушници и режимске кучкице називају усташама, људи у Загребу, Сплиту, Вуковару…
Излазе на улице и дају подршку младости која жели будућност без мржње, сукоба и крви.
Док наше “звезде” сем часних изузетака кукавички ћуте, Северина свакога дана даје подршку, пумпа на концертима, скаче и пева:
“Ко не скаче, тај је ћаци”.
Док ми “браћа са оне стране Дрине”, (читај Додикови Срби) прете, Хрвати, ужаснути гажењем и пребијањем наше деце дижу глас у ЕП, док овде нас који нисмо погинули главе и који се не дамо купити или застрашити финансијски уништавају, у Хрватској можемо да радимо, зарадимо и будемо третирани као људска бића.
Годинама је моја плата износила од 0-12 000 динара. Годинама је 2/3 плате одлазило на стамбени кредит а остатак извршитељима. Заробљеној, у страху за голи живот ми није пало на памет да станем и размислим да се сва моја права крше и да имам право да тужим послодавца.
Имала сам шансу да се извучем, да почнем да пишем за њих, да више немам проблем ни са стамбеним кредитом, ни са извршитељима.
Глатко сам одбила, зато су ми смешни они који се понижавају, служе им, јер “морају због деце”.
Грозно је позајмљивати новац за храну, грозно је стидети се себе.
Овде је срамота бити сиромашан због система, али није срамота красти, пљачкати буџет, ићи на посао и ботовати на радном месту.
Овде одмеравају твоје старе патике са потцењивањем, али са осмехом дочекују лопужу у фирмираној одећи.
Овде те трују са екрана, из новина, овде је лаж полетела и прекрила истину.
Тамо, тамо нема Вучића сваки дан.
Тамо послодавцу није битно твоје опредељење, твоја националност, твој политички став.
Тамо је битан твој рад.
Ма колико тај рад био тежак, тежи је живот роба у Србији.
Тешко је не видети своје најдраже шест месеци, али је теже породици која уместо мајке, супруге, сестре, куме, гледа руину.
И зато:
Хрватска, долазим!
Александра Ћурчић
ФОТО: Фонет
