Устани Србијо 
Ј. Б. Тито је, несумњиво, водио антисрпску политику. Није он смислио коминтерновски приступ србофобном „решавању“ националних проблема на јужнословенском простору, али га је са сладострашћем, и то доследно, спроводио. А он је подразумевао комадање српских земаља у више република и покрајина („ужа“ Србија, Војводина, Косово, Црна Гора, Босна и Херцеговина) односно припајање дела њих преовлађујуће несрпским ентитетима (Хрватској и Македонији), те административно стварање нових нација од специфичних сегмената српског народа (Црногорци, Муслимани) али и претапање Срба католика у Хрвате и Срба из дела Старе Србије у троуглу Куманово- Скопље-Тетово у Македонце.
Вучић није Броз, као што ни накарадно смањена Република Србија није Југославија. Али, у домену своје моћи и геополитичке мисије (као што је Тито после 1948. у том смислу био експонент евроатлантских интереса, то је дана Алек без Косова), председник Србије наноси штету Српству. Извршио је косовску велеиздају, до задњег момента је шуровао са монтенегринским поглавником Ђукановићем а после његовог пада није се искрено позабавио правима Срба у Црној Гори, Републику Српску брани позерски док јој тихо ради о глави, у самој Србији подржава антисрпску и неојугословенску културно-идентитетску политику. Укратко, ради на томе да крња Србија још више постане мала Југославија која је уз то и пуки НАТО привезак.
Полазећи од тога, чудно је што многи из редова анти-Србије данас искрено не воле Вучића и подржавају студентско-грађанске протесте против њега. Анти-Србија не обухвата више од 5 посто популације наше земље, али је гласна те медијски и на друге начине утицајна. Уз помоћ НАТО сила њена носећа структура је својевремено профилисана као једно од средишта борбе против Милошевића, наравно у складу са интересима страних ментора. Отуда, накарадно је пројектовала одбојност према његовом режиму на српске националне интересе (за које се он, стари југо-бољшевик, никада није искрено борио) те је суштински деловала као пета колона оних у региону са којима смо се сукобљавали (Хрвати, Албанци, исламизирани Срби). Свој антисрпски посао наставила је да ради и после 5. октобра 2000. године, тада већ делимично инфилтрирана у систем.
Тако је дочекала долазак СНС-а и Вучића на власт. Анти-Србија се тада – штавише мало пре тога јер га је делимично подржала кроз кампању „бели листићи“ и на друге начине док се борио да се попне на државни врх – поделила. Један њен део је пришао СНС картелу и данас корача уз Алека без Косова. Други њен сегмент је задржао у односу на њега дистанцу, коју је постепено повећавао па је после неког времена почео да му се и отворено супротставља. У свему томе је несумњиво било и личних афинитета и антипатија, идеолошких предрасуда, персоналних интереса. Али, ствар се на томе не завршава. Иза свега се ипак назире НАТО рука.
Логично би било да делатници анти-Србије, чак ако им се Вучић због свог накарадног понашања не допада, буду уз њега. Бољег квислинга од њега њени ментори нису могли да нађу у Србији. Србождер који је имао патриотски кредибилитет те отуда одличну позицију да прикривено забије нож у леђа Србији и Србима у целини – то је Александар Вучић. Ипак, они којима његова национална недела годе, те упркос свом наводном либерализму обожавају позерског комунистичког диктатора и срброждера Тита, често мрзе Алека. Зашто?
Ствар је проста: преко сложеног евроатлантског командно-пропагандног механизма – тако су усмерени! НАТО стратези све раде у два корака. Стварају своју „тезу“, а онда и „антитезу“ по сопственом рецепту, да би – како би то у различитим варијантама али суштински слично рекли Хегел и Маркс – добили сврсисходну „синтезу“. Циљ је вишефазна окупација спрског простора, све док Срби не буду препарирани и претворени у постмодерне јаничаре, који ће на гробљу српске традиције и интереса градити НАТО базе за поход на Исток или ко зна где, за рачун својих историјских душмана, за које ће бити убеђени да су им „пријатељи“ и „спасиоци“.
То су нам наменили Брисел, Вашингтон, Лондон, Берлин и за то се боре они који су њихова ударна песница код нас, тј. који су против Вучића а прихватају његову косовску велеиздају и сво друго зло које је учинио Србима. Тога морамо да будемо свесни да бисмо геополитичком сатанизму могли да се одупремо. Неотитоизам и у другој стилизацији од Вучићеве, за нас је једнако зло. Не смемо да допустимо да опстане као носећи стуб (гео)политике онога што ће нам бити представљено као „ослобођена“ Србија. Она ће то бити тек онда када се изборимо за то да злодух Ј. Б. Тита на челу колоне његових савремених следбеника, више не узурпира српску државу!
Драгомир Анђелковић
