Догађај везан за тренинг кајакаша Панчева узнемирио је јавност. Суманути (блага реч) возач скутера је скоро осакатио младе такмичаре и ниховог тренера. Спорт клуб је у среду известио:
„Неколико минута пре завршетка тренинга Кајак кану клуба Панчево, на децу стару између шест и девет година, налетео је из непознатог разлога мушкарац на скутеру. Пришао им је близу и услед велике брзине направио је талас, који је малишане избацио из чамца у воду“.
Тренер Ненад Миковић је стао на даску покушавајући да заштити децу, а момак на скутеру за кога је касније утврђено да има 29 година, у неколико наврата је на скутеру ишао према Миковићу док га није оборио у воду. Када је то учинио, није се зауставио, него наставио са агресивним понашањем о чему сведочи и снимак са телефона“.
Огласио се дан касније министар унутрашњих послова Ивица Дачић. Кратко је саопштио да је возач ухапшен, задржан у притвору и да ће бити прослеђен тужилаштву. Најважније, да се терети за покушај убиства.
Пре министра полиције огласили су се Кајакашки савез Србије, Кајакашки савез Војводине, Веслачки савез Србије… Али, не и надлежни министар Зоран Гајић.
Да ли је требало да неко од младих кајакаша доживи теже повреде (или не дај Боже нешто још горе) па да нас министарство спорта подсети да постоји?
Конкретно, због чега се није огласило Министарство спорта и омладине? У свом називу имају и спорт и омладину. Није ли био ред да министар оде у Панчево, посети клуб, упути јавну подршку тренеру, дечацима и родитељима, покаже да је оно што се њима догодило далеко више од обичне незгоде и да они траже од надлежних органа да се случај под хитно истражи и стави тачка.
Ко зна, можда Гајић није пратио вести.
Ако није он, могао је неко од његових сарадника да се обрати колегама из министарства унутрашњих послова и министарства правде и гласно затражи акцију, стављајући свима до знања да се ово догодило сад и никад. Глупо је и објашњавати колико је таква порука важна за цело друштво, за сваког родитеља који шаље децу на тренинг, за сваког тренера који прихвата одговорност да о тој деци брине, за сваки клуб који је исту ту децу позвао да се придруже и упознају лепоту спорта.
О пријатељима из Кајакашког савеза и клубу из Панчева да не говоримо.
На крају, ту је и то шесторо преплашене деце која су пуком срећом прошла са лакшим повредама и дугим сећањем на један наизглед обичан августовски дан на реци.
Дакле, нико из министарства спорта (па, када већ помињемо, ни панчевачких спортских организација) није сматрао да је потребно устати и рећи: „Сад и никад више“. Нико нормалан не мисли да је министарство спорта одговорно за то што је извесни М. Ј. из Панчева угрозио живот деци и тренер Миковићу. Али ће свако присебан лако препознати је министарство спорта морало истог дана да стане иза деце и тренера, јер се тако стаје иза сваког детета и сваког тренера.
Тако се чувају спорт и омладина.
За њих тамо… као да се ништа није догодило.
Дејан Стевовић (Извор: Спорт клуб)
