У Србији стање у друштву већ одавно није нормално. Данас, све то кулминира међу децом и студентима. Као отац троје деце, два средњошколца и једног основца, свестан сам свих околности у којима се наша деца налазе. Ситуација није једноставна, али се тако постаје човек и тако се сазрева.
У потпуности подржавам и наше просветаре, који су скупили храбрости и рекли НЕ. Није ни то лако, а ни једноставно. Свако ко је једном кренуо против система и против власти зна о чему говорим.
Када се позоришне представе више не одржавају у позориштима и када више ниједан слободномислећи човек не жели да буде по страни у тренуцима борбе за правду, неприхватљиво је да се и ми као посланици не придружимо нашим студентима.
Најављен је штрајк у ЕПС-у, штрајкују и адвокати, пољопривредници такође, време је да се тај народни бунт претвори у потпуну блокаду, до коначне промене.
За мене лично је неприхватљиво да се у ситуацији када се сви грађани одричу нечег зарад подршке студентима, само ми посланици не одричемо ничега.
Неприхватљиво је да се у ситуацији када су студенти изашли на улице, ми посланици враћамо у Скупштину.
Моје колеге посланици, вероватно не осећају тренутак да се ово друштво мења сваким даном и да ништа више није исто. Воља народа се више не исказује кроз посланичке дебате, учествовања у раду скупштинских одбора, него на улици, и то је непобитна чињеница.
Посланичке дебате једино одговарају Александру Вучићу. Нигде се Александар Вучић више не осећа тако комотно, као у Скупштини Србије. То је место где он преко својих „ударних игли“ може сваку скупштинску расправу да усмери у ком правцу жели. Може да одузима реч свима нама, може да нам ускрати право на реплику, може на хиљаду начина да обесмисли сваку полемику. Скупштина је место на коме још увек постоји привид легитимитета, исказаног кроз број посланика. Међутим, легитимитет се више не исказује кроз величину посланичког клуба, легитимитет се данас исказује бројем људи на улицама широм Србије.
Студенти су подигли лествицу демократске борбе, и послали су нам речи подршке, охрабрују нас и то морамо прихватити. После ових студентских блокада Србија више неће бити иста, јер маске падају. Ако се и деси одржавање ванредне скупштине, сигуран сам да ћу јавно позвати све моје колеге да напусте тај скупштински циркус и да демонстративно изађу испред Скупштине и подрже наше студенте.
Студенти живе другу четвртину 21. века, а ми смо и даље у реторици деведесетих, а по стилу политичке борбе вероватно и у 19. веку. Будућност је изашла на улице, следимо је!
Жарко Ристић, самостални народни посланик
