Београд је већ другу годину заредом обезбедио бесплатне уџбенике за сву децу – од првака до средњошколаца. Градоначелник Александар Шапић хвали се да је то историјска одлука и најављује помоћ родитељима од 20.000 динара. У главном граду држава и град кажу: „Наша деца су приоритет.“

А шта је са остатком Србије?

У Руми се бесплатни уџбеници дају свима, Суботица уводи исти систем. Сремска Митровица мора да води петиције и кампање да би деца добила оно што Београд добија декретом. У већини градова и општина уџбенике добијају само прваци или деца из социјално угрожених породица. Све остало – зависи од локалног „шерифа“ његовог буџета или политичког расположења.

Док се у Београду купују привилегије, у унутрашњости деца и родитељи гледају како пролази још једна година без истинске подршке. Београд је позорница, а Србија – кулиса. И деца, она која су једнако знатижељна и способна, третирана су као грађани другог реда.

Према подацима Републичког завода за статистику, у школској 2023/2024. години у Србији је било укупно 502.127 редовних ученика – од тога 252.383 у првом циклусу основног образовања (1–4. разред) и 248.349 у другом циклусу (5–8. разред). У истој школској години, 62.327 ученика је уписало први разред основне школе.

За поређење, према подацима, Београд има око 230.000 ученика у основним и средњим школама. То значи да Београд чини око 45% укупног броја ученика у Србији.

Како да објасните детету у Нишу или Краљеву да друг из Београда добија све, а оно мора да моли, потписује петиције и трпи бирократију? Како да верујете у једнаку шансу кад очигледно зависи од адресе и политичке воље?

Шапић може да прича о историјским одлукама и једнократним мерама, али истина је јасна: Београд добија све – књиге, новац, вртиће, пажњу медија. Остала деца, остали градови – чекају, моле и надају се.

Ако образовање треба да буде темељ друштва, онда не сме бити привилегованих и заборављених. Будућност Србије дише у свакој учионици, у сваком детету, а не само у Београду.

И зато питање остаје да одзвања гласно и јасно: зар су наша деца мање вредна?

др Светлана Цвијановић