Двадесет и једна година, Лука.
Пребијен. На улици.
Због тога што је носио свој глас – не оружје.
Поломљена вилица, нос, зигоматичма кост, чеона кост!
У операционој сали, са крвавом газом уместо питања: „Јеси ли нешто урадио?“
И кад је већ требало да буде безбедан, залечен, залегнут под терапијом – дочекале су га лисице.
У болници.
У постоперативном току.
Као криминалца.
Као претњу.
Као поруку свима нама: „Видите шта се дешава кад се не ћути.“
А ми?
Ми лечимо.
Ми се одазивамо када нас зову у СУП јер је неко, са три промила, „почео да губи свест“ док му се пише пријава.
Знамо да блефира.
Знамо да бежи.
Знамо да нас користе.
Али идемо.
По закону.
По протоколу.
По савести.
И онда га, по пети пут тог месеца, гледамо како нам прети у ординацији, пијаничка песница подиже се више од притиска, а њега нико не везује.
Јер није био на протестима.
Јер није снимљен како виче.
Јер не смета систему.
Само нама.
У једној соби – дете с жицом кроз уста и лисицама на рукама.
У другој – одрасли насилник, пијан, насмејан, слободан.
Оба пацијента. Али не и исти третман.
Зато питам:
Где је граница?
Где престаје надлежност МУП-а, а почиње одговорност лекара?
Да ли смо ми овде да лечимо – или да асистирамо у нечијем застрашивању?
Докле ће се Хитна помоћ користити као задњи корак пре бекства?
Докле ћемо везивати немоћне, а пуштати насилне?
Хипократова заклетва не познаје страх.
Не познаје реч “притвореник”.
Познаје човека.
Познаје бол.
Познаје лек.
А ми који смо је положили, морали бисмо је штитити више од свега.
Јер ако ћутимо још једном – заклетва неће важити.
Не за њих.
Већ за нас.
И тада више нећемо бити лекари.
Бићемо само униформисани сведоци.
Без дужности.
Без гласа.
И без права да се чудимо када неко сутра дође по нас.
др Светлана Цвијановић, лекар Хитне помоћи Дома здравља Сремска Митровица
