Снижени критеријуми довели до тога да су у Партизану задовољни нерешеним исходом против крагујевачког Радничког… Сетите се како је Саво Милошевић давао голове кад је имао година колико сад Зубаиру.
Партизанови навијачи, како пише Моззартспорт, навикли су на турбуленције. Било их је и биће их, јер летос склепан тим нема квалитет да у једнаком ритму игра гро сезоне, зато је подложан осцилацијама, мада после 2:2 са крагујевачким Радничким Гробаре више тиште поруке из Хумске него резултат на крају првог дела шампионата Србије.
На све проблеме наслеђене током немара претходног руководства (организационе, статусне, финансијске), актуелни челници морају још и да се баве психолошким. Стање у коме је сад Партизан подсећа на менталитет малог тима. Никако великана који је некад освајао трофеје, играо редовно европске утакмице, знао да приреди изненађења на међународној сцени. Свесни да је од тог статуса далеко и да није реално пуцкетањем прстију поправити штету, црно-бели морају да се мењају изнутра и да, за почетак, не емитују поруке као у недељу вече.
Тад Саво Милошевић рече:
„Последња четири меча, један за другим, били су компликовани, а учинком од три победе и нерешеним исходом можемо бити задовољни. Наравно да увек има ствари за поправљање. Добро је, мало да се одморимо и да неке ствари коригујемо, али смо прошли баш тежак период, закључно са овом утакмицом. Успешно, с обзиром на ситуацију у којој је била екипа. Све у свему, могу да будем задовољан. После свих проблема с којима смо се суочили, резултат није лош. Рекао сам момцима, кад се не победи, макар да се не изгуби“.
Ове речи могу да се тумаче на различите начине. Да би се разумео контекст, потребно је знати да је Парни ваљак пре Милошевићевог доласка био малтене два месеца без победе, убијен у појам, скрхан у сваком погледу. Ако се то има у виду онда је јасно да је повратник на клупу поправио стање у екипи и на табели. После пораза у вечитом дербију Партизан је био девети, сад је трећи, а да је савладао и Раднички, избио би на другу позицију. Тим делује свежије, за нијансу стабилније, иако му се и даље поткрадају грешке, које нису подложне поправци било ког стручног штаба, јер – мора се рећи истина – овај тим нема квалитет, осим двојице фудбалера који га носе на раменима: голмана Александра Јовановића и искусног везисте Бибарса Натха.
Замка у коју је упао Милошевић тиче се срозаних критеријума који већ годинама станују у Хумској. Малтене се дошло дотле да многи у Партизану буду задовољни резултатом 2:2!? Код куће, против ривала који, уз све похвале људима из Шумадије, ни традиционално, ни тренутно, не припада баш врху српског фудбала. Додуше, против тима који је чак имао већи посед лопте. Није баш параметар по коме се мери успех у савременом фудбалу, иако показује како је ко играо. Међу Гробарима се проширило мишљење да би Партизан на свом терену требало да „меље“, буде доминантан, разигран и распуцан. А кад му неко узме лопту, па још постигне два гола и ускрати за већ виђену победу (после 2:0) онда то јесте алармантно.
Као да је у питању ИМТ!?
Ако је Предраг Мијатовић дан раније позвао на промену свести навијача по питању понашања на трибинама, ваљда би било природно и нормално да захтева од тренера, његових сарадника и играча да се не задовољавају нерешеним исходом против „озбиљне екипе, брже од нас“, а нарочито да се не изражава задовољство што је Партизан „добро парирао“. Није играо за европским тимом, већ са саставом који је летос испао од барског Морнара.
Друга порука која је запарала уши навијачима тиче се оправдања на рачуна Ибрахима Зубаируа. Крилни нападач из Гане је пропустио бар три велике шансе да дотуче Крагујевчане, нервирао публику, не и шефа стручног штаба.
„Момак има 20 година. Његов континуитет је већ озбиљан. Ни најбољи играчи на свету не доносе добре одлуке добре у свакој утакмици, а камоли неко са 20 година. Очекујемо од Зубаируа да баш сваку утакмицу греши. Опет је био наш најопаснији играч. Шансе некад искористи, некад не, али је дете огромног потенцијала. Само у том смислу ваља гледати, наравно да ће доносити погрешне одлуке, али доносе погрешне одлуке и Захид и Натхо. Камоли Зубаиру“, истакао је Милошевић.
И овде морамо да застанемо. Какве везе има да ли Зубаиру – или било ко други – има 16, 20 или 35 година? Са исте позиције, шефа стручног штаба, добили смо уверавања да су године само број, кад је говорио како Натхо одолева зубу времена, хвалио његову радну етику и допринос екипи. Уосталом, ако ћемо баш да меримо, Милошевић је са 19 година носио игру Партизана у ери Љубише Тумбаковића, давао голове (у премијерној сезони по прекоманде из омладинаца чак 17), одмах затим био први стрелац лиге и то двапут узастопно (21, па 30).
Ово је питање квалитета. Или одсуства истог. Кад ће Зубаиру да даје буде прецизан, ако не сад? На домаћем терену, у ситуацији кад се публика вратила? Нема разлога подилазити му или га штитити. Исто важи за остале. Ако Предраг Мијатовић жели транспарентан Партизан, у коме се ствари незивају правим именом, а на прећуткује стварност, онда је ваљда и њему и Саву Милошевићу и свима на црно-белој страни Топчидерског брда јасно да бившем фудбалеру убског Јединства није потребна медвеђа услуга у виду лепих речи после лоше реализације. Није потребан ни бич у јавној сфери, али јесте мало више објективности. Тако ће помоћи и Зубаируу и себи и Партизану да напредују.
У супротном, турбуленције ће се наставити.
ТЕКСТ: МОЗЗАРТСПОРТ
ФОТО: Канал 9 ТВНС YоуТубе
