Сваке године, 15. септембра, у Србији се са поносом обележава Дан српског јединства, слободе и националне заставе, датум везан за пробој Солунског фронта 1918. године. У званичном наративу, то је дан славне офанзиве када је српска војска, ослабљена, измучена, али не и поражена, кренула у повратак ка отаџбини, пробијајући фронт и носећи слободу на бајонетима. Али, иза те херојске слике крије се много неугоднија и потиснута истина – истина о јефтином српском животу у великим ратним играма великих сила.
Кад мит прогута истину
Током Првог светског рата, српски народ је поднео непропорционално велике жртве – како у војсци, тако и међу цивилима. Након повлачења преко Албаније и боравка на Крфу, српска војска се реорганизовала под француском командом. Међутим, оно што се ретко помиње јесте начин на који је дошло до пробоја Солунског фронта.
Француски генерали и политичари, иако формално савезници, нису журили да своје трупе пошаљу у масовни јуриш на немачко-бугарске линије. Француски војници су тражили услове: редовне оброке, нову опрему, плате три пута веће, гаранције за породицу – и све то пре него што ступе у напад. И то не из кукавичлука, већ из политичке и друштвене позиције у којој је њихов живот имао високу цену.
Српски војници, с друге стране, нису имали луксуз преговарања. Они су били „захвални“ што су уопште преживели голготу. И зато су послати – као јефтина војска за скупе циљеве. У туђим униформама, са лошом опремом, често подкомандовани и без стварног политичког гласа, они су кренули први. Изгинули први. Ослобађали “своју” земљу по туђем наређењу.
Је ли јединство могуће на лажи?
Данас, кад славимо „јединство“, треба се запитати – јединство кога? Владајуће елите и народа који и даље умире на јефтиним фронтовима туђих интереса? Јединство оних који увече пале свеће за мртве прадедове, а ујутру потписују законе који продају земљу, ресурсе и историју?
Можда би овај дан, уместо патриотске патетике, требало да буде дан опомене – дан када се присећамо како су српски животи коришћени као замена за скупе животе западних војника. Дан када су Срби ишли да погину јер је то било јефтиније.
То није јединство. То је пораз – морални, политички и историјски. А када се пораз слави као победа, онда друштво живи у заблуди. А заблуда је опаснија од пораза.
Бојан Јовановић
